Можда је крајње време да се повучем…
Узалуд трагам за човеком
Када ме нико не познаје,
Узалуд тражим одјек
Ако је моја глад само за пажњом нада мном.
Узалуд крепим људе бесплатно
Јер народ навикнут на јефтину утеху
Не пита ни за онога ко од њих не чини трговину
Са ове стране редова.
Узалуд постах човек од вере
Јер, ево, наврши се двадесет година
Од како кренух путевима непознатог,
Али да достигох бар једно очишћење од страсти
Не затекох – исто, као на почетку.
Узалуд веровах да ћу се и сам променити
Јер чеках неке људе толике деценије
И остаде им срце тврдоглаво –
Шта тек за себе да кажем?!
Можда је крајње време да се повучем
Доста сам досађивао народу!
И ако ништа више
Нико ове редове опроштајног неће видети
До ли мој човек
Који тек сада на себи треба да почне да ради и обрађује
Ако успе само још једном да роди себе
Онда када нема сведока
И када крволиптање жели живот
Без кривице и расправа
Без ударања, подмукло, с’ бока…

Advertisements