Видео сам луталицу
како се котрља усред хитрог света,
који је од свега висини срца и корен одузео –
само да би га за сваког као благо принео.

Жртву његову ко жели?
Ко за олтар његов мари и зна?
Када и они који га близином поздрављају то чине као што пас својом сенком
само омирише храну.

Јер он ко је?
Шта може да прода или купи?
Када је нико и ништа
Као вода без укуса –
без лепоте и овог ума света.

У заласку догађаја поглед га будним држи
да без љубави заспао не би,
Он, мали човек који у крв умаче перо –
да би своју плаву исписао судбину
на хартији од казаљки и тла.

А није он ни без слова, ни без магле –
о којима фигуре од прашине брује,
он само није од овог мора сланог
по чијој површини понижено хода…

Advertisements