Нема јаднијег осећаја по човека
Неголи да га позовеш на трпезу речи, односа
Да са њим поделиш парче залогаја
Свих сазнања, љубави
До којих си прелазио ножем…
И таман када га позовеш
Да подигнеш који пољубац, загрљај речи
Ако већ не може рука крај рамена
Набасаш чак не ни на куртоазију
Маниризам, макар лажан
У знак једне сирове подршке,
Него срећеш пакао
Живи камен
Којем је сва увреда постојања
Што се баш о њему нека прича не ради
Не води,
Па жури што пре да напусти сабрање
Твој труд
Не би ли тиме што пре дао и твојим гостима на знање
Да му сметаш
Да му ниси потребан
И да је за њега поражавајуће
Све што има спомена са твојим именом
Само зато што си га увредио
Да буде позван међу ближњима
Тамо где он сматра како софра треба да изгледа
Када твог помена нема
Када си отписан
Јер је за њега тако најбоље.
А штета, срам, јадно да не може јадније бити – на снази остаје
Колико је то јаче од њега
Да свој тријумфалан одлазак
Мора не само гостопримцу
Него и свим твојим гостима својим одласком
Наговестити
И ако то није бестидност
Онда је потврда парадокса
да глупост може
И међу најмудријима царовати…

Advertisements