Доста тога је у знаку сећања
Али ми више никада нећемо бити исти,
Наша галопирања
Више никада неће путовати сном младости и жала,
Јер се једна сета више не враћа
Тамо где је за нечим
Или неким плакала.
Не може се ићи бритвама предака
Двојника са нашим грудима,
Неумесно је да се подиже здравица
Наивним чистотама
И свим побунама младости
Које се нису никада догодиле.
Мора се поћи онуда
Куда су кренули многи
Које су срам, понижење, старост
Многоискусним шамарима поучили,
И што се више човек отима од смрти
Све даљи је од сазревања
Које убрани плод са гроба
Треба да осемени вечним осмехом
Тамо где више нема отимања и роба…

Advertisements