Увек исти парадокс…
Ако свет пожели –
Насликаћу му најлепшу хармонију
Коју ниједан космос није угледао,
Ако човек пожели –
Прочитаћу му ноте
Какве никада нису дошле под његово ухо,
Ако звер пожели –
Излићу на њу свету питомост
Коју ниједна чељуст није познала,
Ако природа жели –
Раздвојићу све океане
На онолико делова
Док од свих њих не створим ново вино,
Ако небеса пожеле –
Написаћу јој песму
Какву од постања света
Ниједно око Анђела није помислило…
Зашто онда када споменем
Само једну реч, име: Христос
Оног Који богати моју немаштину
Сви које набројах
Одједном сабране да приме утеху
Повлаче се брже од окупљања
Као да сам их најгорим избором
Понудио и преварио?…

Advertisements