У жељи за сопственом универзалношћу често се дешава да постајемо наказе. Човек јесте непоновљива личност, али погрешно тумачи своју универзалност. Једно је дивити се својој непоновљивости као отиску онога ко је умешао своје прсте у наше стварање, а сасвим друго је дивити се таквој универзалности одсецањем од руке другог и свођењу сопства на аутодеструктивну нарцисоидност чије су последице, прећутано или не, добро познате свима.

Узмимо неке баналне примере. Нека врлина, неки порок, знање или мода. Све то може да рефлектује човек на себе и да направи од себе „интелектуално страшило“. Или, још горе, полуинтелектуалца који даље од мало сировинског умовања и парчета хедонизма не види. Верујем да се свако барем једном у животу срео са оваквом типологијом.

И шта се ту показује? Као да у жељи за здрављем постајемо болесни, јер сами у себи немамо здравља да бисмо достигли то нетеатрално здравље. Примећујем да човек заиста размишља како ће намерно да упропасти себе и своју појаву естетски и етички, како по спољашњем тако и по унутрашњем човеку. Као да намерно иде супротним правцем да би тобоже показао како уме да размишља. Проблем је у томе што такав бунт – као последица разовоплоћења живота смрћу, али и природна потреба онога који трага за исконском слободом обожења – не води ни ка Богу ни ка сопственом назидању него ка ништавилу и разграђивању.

А човеку је дат Сам Бог на дар, Он као Личност, као Неко Ко мари за однос, Ко није индиферентан према човечијем постојању и Који хоће да човеку да свако изобиље Сопствених изграђујућих енергија. Ако крвопролиће Христово није довољан показатељ и гарант такве љубави, онда ништа не може човека да пробуди из егзистенцијалне коме. Али, човек жели нешто друго, не жели да буде бог по благодати, већ да буде бог уместо Бога. Макар цело његово царство наликовало сујетном поносу страшила усред запуштене њиве пуне корова уместо царовања сина над њивом дарова Духа Светога…

Advertisements