Постоји нека прикривена лепота у тајни апстракције. Јер не трпи дефиниције, огољеност, именовања. Не може реч баш свуда приступити. Ако апофатика заузима прво место у том домену, сигурно је да апстракција заузима друго. Њен корен није нужно надреалистички, нити у опозицији са кореном истине. Може да буде слушкиња неословљеним истинама. Препустити се њеном валу, значи отрпети у себи деловање надахнућа. Човек не може да буде пасиван а да се не оспољи на неки дубљи начин. Макар се сав утисак свео на естетски занос који ће, пре или касније, донети свој афирмативан поветарац на другим егзистенцијалним многосферама…

Advertisements