Можемо се ми игнорисати
Колико год хоћеш
Стари мој,
Подвући границу манира или непристојности
Колико год напраситост хоће.
Веруј,
Неће то никога од нас двојице опаметити.
Ти си својом логиком,
Ја са мојом
Можемо се натезати као будале
Колико смо паметни
Колико год се тајно клели
У философију нашег искуства
Да је оно једино проверено.
Али запитај се:
Ако свака капљица воде одлази
Са свог извора на своју страну,
Не пресушује ли сама
Или пак остаје цела ако се извора дохвати?
Стога, можда је лакше решење
Да се свако свога плуга држи
Да не коментарише земљу
На којем други стоји.
Можда један од нас двојице
Објективно греши,
Али ако други не жели савет
Поштуј га,
Нека сам научи како да се коров избрише.
Није нам обојици потребна племенска логика,
Нека свако сам сеје и убира плодове!
Једино у чему можемо
Надмудрити властито зло
Јесте да са времена на време
Изађемо из својих сенки
И понудимо другог ризницом
Када смо вредно обрађивали грумен
Који нам је морио знојем и чело и теме.
Јер, када се у том чину будемо срели
Неће више бити важно
Ко је мудрији био
Када уме да дели са другим
Оно што је сакупио…

Advertisements