Знам Господе да је Твоја реч последња
Али вечерас ме нешто посебно
Прождиру страхови
Пролазе као шрафови кроз кости.
Одједном као да увиђам у измаглици
Колико је тескобно
У неизвесности од смрти бити.
Да је човек увек на ратишту непознатог
Јер не зна шта му носи дан
Који од дечака у старца напредује
И да се лако може десити
Да ти вољено биће погоди тешка рана
Од које нема лека
Да ти можеш умрети већ сад
Да болест не штеди ни најмање
Да већ сутра рат може прећи праг
Или разбојник који би да убиством
Опљачка и оно што ниси вратио другоме.
Сав је човек као стега
Као камен
Стиснут са свих страна
И ко зна, можда нема другог решења
Него да се само у Тебе узда
Било да стоји до њега проблем
Или да не стоји никако.
Али да је тешка сама могућност
Преголема је
А само Ти можеш учинити да на место агоније
Заседне нада баш када је непозвана.
Јер ако Ти ниси почетак и крај свега
Онда човеку ништа не остаје
Осим да из трена у трен трпи нестајање
Киван што он нема власт
Да промени дело смрти
Нити да у њено одело Твоју вечност зашије
Чак и када је она у земљу увелико
положила његове кости…

Advertisements