Никад нисам мерио
време трајања своје молитве,
Никада улазио у одабир туђих усана
Које су их ковале.
Увек сам желео да се посејем
Далеко од коре туђег дрвета
Уз поштовање хладовине
Која ми се предаје.
Најлепше молитве сматрам онима
За које не знам
Да су се икада у мени десиле.
Оне што се пришуњају неприметно
Па се промоле када нисам очекивао
Ни приметио
Да су уопште биле присутне.
Заправо, увек су ме плашили молитвари
Они који ћуте своје изолације
Увек спремни да ошину бројаницом
Преко устију другог
Ако им неко тиховање прекине.
Плашио сам се и оних који подижу руке
Налик имитирању каквог позоришта
Усред позлаћеног оркестра
Храмовске ризнице.
Избегавам да се молим!
Избегавам да се жеље испречују
Пред лицем Најсветијег!
Јер знам да тако неће бити сусрета.
Признајем, не умем да глумим смирење.
Не умем да будем културан крај олтара
А изван њега другог да разбијем.
Знам да је истинит Онај Који је рекао
Да и пре искања већ зна
Шта је свакоме од нас потребно.
Ту се нагињем.
Одатле ишчекујем блиц ватре.
Назови то охолошћу, заблудом
Или како већ желиш, твоје право,
Желим да само стојим глувонем
Пред трећом димензијом незапаженог.
И чекам, чекам дуго
Неисцрпно питајући се:
Ако су ми Бог и сви свети
Дали смелост да их погледам у очи
Упркос нечистоти која исто прождире,
Ко сам ја да одустанем од погледа
Којим неко тражи моје битисање
Ако само жели мало подељене хладовине
Да у њеној љубави отпочине…

Advertisements