Нисам ни приметио колико сам остарио…
Задржао сам и у овим годинама
Неку дечију болест
Да чак и млађе од себе
Као старије и важније доживљавам.
Да увек пажљиво ослушкујем њихове приче
Као што вода ослушкује звук
Коју сама интонира одјекивањем.
Сумњам да је то нека врлина
Можда само Петар Пан у мени једе кости
Вртећи митове увек на други начин.
Не знам.
Нити је битно.
Доручкујем флешбекове и под кафом
И под тушем
Отуда несанице колико год да преморим
Сва напајања у своје крвотоке.
Можда сам само желео да дочекам дан
Када човек већ једном заиста може живети
Уместо умирати од свог зноја.
Зезнуо ме Адам за све паре.
Требало је њему увалити станарину.
Шипак, чак ми се и Кафка плези.
Кашљем снове умочене у амбиције.
Вулканизујем превише.
Архивирам превише података
Од којег најмање има сценарија за преживљавање.
Ваљда је тако лакше.
У магли тражиш изговоре да бољи будеш.
Жао ми је за све што учиних.
Сећам се чак и неке Кристине из вртића
Коју су малтретирали до њене петнаесте
Само зато што је била неискварено дете.
Поздрави ми сваку власт
Која се добровољно лишила престола.
Није битно како сам
Свакако ме видиш као сујетног.
Причај ми о себи.
Пусти теологије мртвих да се баве својим искањима
Не знам још увек како никоме
Није пало на памет
Да уместо својих јадиковања и жеља
Питају Бога и све свете:
„Како си ми Ти?…“
О чему причам, бунцам?
Не знам, сенилан сам од старости
Коју ти од почетка пружам…

Advertisements