Хајде више да ставимо завршно слово
На сва та поглавља
О самоусавршавању
Критиковању себичности
Личним психозама
и свим сложеним девијацијама
Које мори сваку крв.
Мало сте ми се лекари
Попели на нерв!
И просто се питам откуда толика најезда
Психотерапеута са свих страна,
Просто измилише наједном као мрави
Искачу пред удар сваке вести
И пре него што човек протегне очи.
Али драги моји, лекари
Профитери над туђим немоћима
Умете ли сами себи дати савет?
Одједном баш ви имате монопол над знањем?
Одједном баш ви имате стручно решење
За свачију слабост?
И колико тек превараната
Имитирају ваша достигнућа
У којима и ви испаштате свој труд
Јер вас други копира како му се прохте
А да не мари да ли убија неког тако.
Мени је жао што има људи којима треба неко други да постави дијагнозу,
Али сви смо ми једне исте пиране
Које се крчкају лагано у истом лонцу.
Од човека само зависи
Којој ће стварности у себи да пода примат
Све остало су последице –
Не мора то неко други да нам каже.
Нисте ви баш тако добри кројачи
(похвале за сва ваша одела и дизајн),
Али верујем да свако има неку несрећу
Коју и без вас мора сам да лечи.
А када и вас Бог једном додирне
Видећемо да ли ћете слушати своје савете,
Или ћете кидисати под батином над леђима
Која вама вашом руком прориче:
„Ко те је ударио?
Излечи се сам!…“

Advertisements