Имам једнога човека у сенци
чудан, од светлости носи вео,
држи ми раме од картона стално
упућује ногама циљеве праве.

Ту је, ретко га срећем…
знамо се али му не знам име,
кроз нека врата заједно пролазимо
друга као да пролазе кроз мене.

У једној му је руци љубав, у другој власт
када глава клоне он стиска врат,
и води ме уплашеног не знам где
путевима које поштују само смели.

„Ко си ти?“, питам у себи њега
а он показује призоре свештеничке,
сабране у сабрањима многим
погледа ме без лика, па се немо осмехне…

Advertisements