Колико смо престали да се пријатно изненађујемо сваким удахнутим тренутком?

За поглед без љубави – кућа је само кућа, књига је само књига, човек је само човек… Као да све у шта човек погледа не продире умом до суштине. Као да глувонемо стоји пред неком зградом не марећи за станаре.

Али, када љубав дође иза ока посматрача и преплави поглед, свака посматрана ствар или личност постају испуњени самом светлошћу. Тада кућа постаје нешто топло јер подсећа на гостопримство вољених; књига постаје преточено злато чија реч постаје жива у рукама радозналог; а човек постаје, коначно, икона Божија којој поглед не престаје радознало да се диви.

Сав смислени динамизам мира и радости нашег постојања зависи од активне љубави онога ко гледа. А чим љубави нема у оку посматрача, све постаје монотоно, беживотно и пластична ствар. Ништа не добија вредност, потврду и поштовање од нас. Толико надменост узима превагу и тупо стање свести постаје једини начин постојања до сваке увређености на сугестију другачијег погледа.

Потребан нам је поглед детета да бисмо ухватили Божији поглед на себи… И ако га нађемо, озарени Духом Светим, из погледа неће више тећи сузе очајнице већ живе воде вечног живота… У супротном, нисмо ни живи…