Archive for април, 2018


Нико ми не рече
како ће бити лепо јутрос на литургији,
нисам ни слутио да пролеће уме
тако подмукло свекрасно бити.
Мислим да сам још спавао
пратећи слепо своје кораке булеваром једноличних,
био сам пешак који још сања
прикљештен мелосом боја и птица
насукан бриговањем.
А онда и пре оглашавања звона
на самом уласку у подножје храма
моје грло запева пре мог запажања,
и загрли ме нека сила
чији напон већ дуго познајем
али никада не могу да предвидим и лоцирам,
сила коју критичари називају
психологизмом, сентиментом, умишљајем,
али ја најмање пред збором на себе мислих
да бих тако потврдио нечији печат
и благодатно фалсификовање.
За сваки случај, да не бих застранио
играо сам се са децом,
али и она силу осетише па ни од њих да бекне
макар мало побуне крај светог извора
да бар у тој нервози сазнам да сам будан.
Не, ничега од тога не беше
све је текло својом нотом
директно до сваке неизрециве апофатике,
уливало се, преливало
док свака захвалност није потекла
у лицима сваког са његове чесме.
И таман кад бар мало посумњах
у такво дрчно ходање по води
са моје осиромашене духом стране
испречи се преда мном свештеник
који сасвим уверено рече:
„Не брините за своје гробове
јер ће вас тамо чекати исти онај Анђео
који рече да је Христос устао!“
И кад се сконча служба
и свако отиде у своме миру
деца коначно полудеше
у свом старом темпераменту
да ми кажу, да ме тргну
да сам све ово заиста доживео
да ништа нисам сањао
и да је немогуће бити срећан превише
ако знаш да ниси само веровао
него чинио и чудеса заједно са Христом
самим својим присуствовањем…

Advertisements

Када неко згази реку, она не губи ништа од своје суштине. Када неко помути њену површину, она ништа не губи од свог спокоја јер се опет поврати у првобитно мировање. Исто је и са човеком којег су многи намучили али се усидрио на непролазном темељу. Човек је пролазно биће али то не значи да је безвредан самом пролазношћу. Протицати, значи бити. Као река која ће можда једном и пресушити, али то неће променити ток одакле долази и куда даље настаје. Толико је човек комуникативни мост између неба и земље да је Сам Бог пожелео да он, колико год био прљав као река – никада не нестане. Уосталом, када сунце озари реку, површина воде не показује прљавштину реке већ одсјај сунчевих снопова. Исто је и са човеком који није равнодушан према својој вери, јер колико год био прљав, Бог је тај који чини да у њему засија и да се на њему види само оно најлепше…

Дуго сам размишљао
на који начин настаје и опстаје Црква,
дуго сам се колебао
у чему је тајна њеног присуства.

А онда једног прасковитог јутра
експлодираног у прејаким бојама
указа ми се архитекта
који сваки ћошак и блок ове тајне
дизајнира.

И од свих планова и размештања
највише ме је поразио нацрт
где видех једног човека
као грађевинског радника
како се од цигле до цигле шета
носећи сваким атомом снаге
уморног на леђима.

Тада спознах
да он двоструки напор чини:
једним делом себе
ствара грађевину која не пропада,
а другим делом себе
уноси другог у олтар грађевине
да буде жив самим рукама.

Не знам ко је тај човек био
али је његов напор био надприродан!

А онда освестих да тајна Цркве
настаје и не престаје
само захваљујући људима
који не штеде своје напоре
да ради љубави према човеку
сама Црква шири своје свете границе
тако што се ни на једном недостатку
оболелих и грешних –
никада не зауставља…

Јесте,
и мало дете зна
да свако има неке своје страхове…
И више је распарана та шупља прича
да се живот неких много пута
са њима сурово заиграо.
Шта онда остаје?
Ако звер хоће да поједе месо
или да манијак злоставља човека
или да фанатик сруши богомољу
или да болест изможди болесника
или да терориста једну целу државу сравни довека –
шта остаје?
Да ли је Бог сурови посматрач
чак и када верујемо
да Он не познаје светогрђе равнодушности?
Јесте,
уморио је Себе до крста за живот света
долио огањ вере у покајаном разбојнику
мотивисао милијарде до сада
да свет мање зло буде
гледао првођакона Стефана
како сваки камен скида месо
са његове свете лобање.
Па опет, страх остаје
чак и тамо где је вера цела
где је она сама директно дирнула скуте Првоблагодатног
све то стоји и не губи смисла
али човек и даље страда
дете неко недужно из темеља обесмишљава се,
смрт је и даље ту и руга се
јер она је круна свих страхова
иза којих човек тако дрхти.
А дрхтање, да ли је здраво?
Нисмо ли већ због њега противприродни?
Шта онда остаје
ако нема чудеса?
Јер амбис свих потлачених
није у томе што ће поднети жртву
јер она ће се неминовно десити
хтели то или не
већ што Бог ћути вековима
од којег очекују
сад и овде –
моменталну интервенцију…

Данас бих се лоцирао на једну проблематику поверења. Не знам да ли је ко писао о томе, па бих изнео нека промишљања на ту тему. Да ли је сад посреди нека егзегеза текста, нека неко искуснији процени.

Веома тешко је пратити хронолошки живот Богочовека Исуса Христа. Ако узмемо у обзир да такорећи ништа осим неколико фрагмената од његовог детињства готово да ни немамо осим рођења, сусрета са св. Симеоном, изненадним и кратким напуштањем родитеља око његове дванаесте године останком у храму да би разговарао са другима – остаје само кратка, трогодишња, мисија, која је, игром парадокса, ипак била довољна да за само три године „неуспешне каријере“ направи дискретну револуцију која траје преко 2000. година надахњујући и тешећи многе људе независно од њиховог животног порекла, социјалног статуса, и талента. И данас волим да кажем да су хришћани највећи скандал за свет, јер верујемо у Бога којег нико није видео; исповедамо васкрсење мртвих за које не знамо ни да ли ће се догодити; улажемо веру у вечни живот и Царство Небеско за које не знамо ни да ли постоји; и главно – више од 2000. година касније још увек изграђујемо свој идентитет на некоме за Кога не знамо ни да ли је постојао или да ли је био оно за шта се представљао. Ако нисмо луди, онда све ово набројано је сасвим довољан аргумент да покаже колику дозу поверења ми улажемо у целој причи и да није нимало наивно.

Па ипак, нисам мислио да данас пишем о нама људима. Хришћанима. Не. Данас бих се умешао у дозу поверења које Бог Син показује Богу Оцу. Лоцирао бих се на њиховом унутрашњем нивоу уз наравно ризик да могу прећи дозвољене границе или рећи нешто што не стоји на свом месту. Можда неко мисли да је тема небитна или проблем вештачки изазван, али једноставно, мени као аутору, чини се веома занимљиво да се приближимо Богу и на овај начин осим типичних, самим тим ништа мање битних, представа о Богу којих имамо путем Библије и Цркве. Од теолошког, аскетског и светоотачког корпуса бих се уздржао, јер бисмо се расплинули, премда је некима познато колико сам приватно алергичан на навођење извора и цитатоманију, јер не видим у томе изазов да човек својим стваралаштвом нешто ново каже.

Верујем да је свима познато Христово понашање у Гетсиманском врту пред његово привођење. Да не кажем „хапшење“, мада се не бисмо удаљили од суштине. Христос дрхти. Чуди ме, примера ради, да је велики Кјеркегор био толико фасциниран старозаветним патријархом Авраамом и његовим жртвовањем сина, да је толико опширно писао о томе у делу „Страх и дрхтање“ (неки смело наводе да је жртвовао и свој однос са љубљеном да би могао тај идеал да преточи у праксу) а да га није пуно занимао Христов страх. Бог који дрхти, који се колеба, који тражи други сценарио спасења од Оца. Бог, дакле, који се у потпуности лишио своје свемоћи. Неки полазе од тога да се испразнио од божанске свемоћи на крсту, али треба оставити простора да се лишио од тренутка Очовечења. Јесте Он био чудотворац, али ниједно чудо није чинио без консултације са Оцем. Не знам зашто, али чини ми се да се то упорно превиђа. Дух Свети, Утешитељ, се појављује касније, али то не значи да мистично све време није присутан, само није експлицитно поменут до одређеног времена, барем по ономе како јеванђеља извештавају.

Дакле, у врту, у том страшном дрхтању које слути смрт – Бог Син није равнодушан, јер треба да умре Онај који је извор живота. Тотални парадокс! Само ово треба сагледавати годинама! Човеку је смрт већ некако својствена, премда свакако неприродна, ненамењена, али је сваки човек на неки начин упознат са њеним присуством које ће га пре или касније задесити и које задешава оне са којима јесте или није у контакту. За Бога Сина је већи скандал, јер њему онтолошки, линијом божанског ауторитета и божанске свемоћи коју поседује, смрт није позната, ни природна будући узрочником свега што живи и дише како на планетарном тако на космичком и небеском нивоу.

Ако полазимо од тога да је по мишљењу неких последње Христово искушење било на крсту, тешко да га можемо одвајати од свих момената, укључујући предфинални гетсимански стадијум, који су до крста водили. На крсту, свакако, проблем није ништа мање периферан. Али и на путу до Голготе, почев од свих могућих мучења кроз које је Син прошао, није занемарљиво Христово Себедавање. Ако полазимо од тога да по речима Христовим, Он има могућност да пројави силу, отпор, да му Бог Отац пошаље војску, одбрану, а Он то не користи, не жели да искористи, онда видимо усаглашавање са вољом Оца и незамисливи понор несебичности који тријумфује до момента да преда свој живот (говоримо о Божијем животу) за живот света. Многи су дали свој живот несебично руковођени бројним идеалима, на крају крајева видимо и у животињсвом свету да се једна животиња може жртвовати за своје младунче, али ниједно од тих умирања не може да обезбеди вечни живот за своје наследнике. Ту је суштинска разлика између Божије смрти и смрти свакога од нас. Уосталом, могла би теологија мало више да залази у то шта значи да је Отац дао Сина за живот света, јер колико би родитеља дали живот свог детета чак за исту ствар? Али, на крсту, дакле након свих агонија, бичевања, ругања, ударања (сетимо се само оне тако мучноподмукле реакције некога ко је ставио покривало преко Христове главе а онда га ударио, па га терао да прорекне ко је то учинио!!!), Христова агонија и срамоћење се не зауставља. Он са крста гледа противнике. Не оне које не воли, него оне који њега не воле. Не оне којима се Он као неки револуционар или побуњеник противи, него онима који се њему противе. Изазивају га. Драже додатно. Наступају логично у складу са својом перцепцијом: “Ако си Син Божији, сиђи са крста, па ћемо вјеровати”. Дакле, провоцирају га да покаже силу. Свемоћ. А опет, он иако има ту могућност – бира други пут. Пут апсолутне немоћи. Поред свих физичких болова, можемо рећи да наставља да преживљава, условно говорећи, „психичко насиље“. А не буни се! Пати, али не буни се! Иде до краја. Већ сам писао о томе како је и непокајани разбојник, поред њега, на крсту, реаговао апсолутно логично, као што би реаговао свако од нас када осети да је у нечему директно угрожен, па да се не понављам.

На крсту, дакле, можемо донекле али опрезно рећи да се „искушава“ вера Христова. Не искушава га Отац. Син је сам пред амбисом властитог ништавила. То је, дакле, хорор са којим се Бог као Животодавац свега сусреће. Не спрам своје творевине, него спрам онога што он није створио. Да се Један од Тројице дословно уништи. Морало је, макар на трен, шта год тај трен значио, доћи до неке промене у животу Друге Двојице. Ако се та промена догодила на боготројичном нивоу тиме што је Један од Тројице постао човеком не престајући бити Богом, могуће је, дакле, да се због привремене смрти, али ипак смрти, догодила промена због смрти Бога Сина у односу на Друге Две Личности. Ако се сва творевина узнемирила током његове смрти на крсту (земљотрес, помрачење, пуцање храма, устајања неких из мртвих…), зар ће Друга Двојица, Отац и Дух Свети, бити равнодушнији да не осете промену? Тешко. Без обзира на количину унапред позициониране сигурности која је обезбеђена Божијим Промислом и деловањем. Дакле, Син се налази сам пред својом „судбином“. Од њега зависи да ли ће пасти у искушење да призове Бога Оца са војском која би га одбранила, чак и ту, на крсту, и да ли ће на тај начин донети другачији ток спасењу човечанства. Ако полазимо од још неслућеније парадоксалности да је богоостављеност уследила тако што је самог Сина задесила („Боже мој, зашто си ме оставио?“), онда злуради интерпретатори могу и на том темељу рећи да је Син поклекако искушењу на том нивоу, јер му Отац није послао одбрану. Ипак, Син није галамио на крсту љутећи се на другачију одлуку Оца, јер пред своју смрт поставља још два исказа: „Опрости им јер не знају шта чине!“ и: „У твоје руке предајем свој дух!“. Ово предавање живота Бога Сина Богу Оцу је израз скандалозног поверења које желим да истакнем у први кадар.

Вратимо се на хронолошки ток, опет на сцену у Гетсиманском врту која је, кажем, неодељива и од тајне крста сутрадан. Христово колебање, дакле, није наивно. Можда је претенциозно рећи, али можда на неки начин и сам Тројични Савет долази под питање. Може ли Један прихватити да умре са потпуним поверењем да ће га Отац подићи? Апостолска химна о љубави говори између свих врлина да љубав “ све верује“, али Христос се, као носилац љубави јесте колебао. Није то ствар сумње да ли његов Отац постоји, него да ли мора баш тим путем страдања ићи. Није ли то, на крају крајева, питање које свакога од нас жуља, јер не доводе неки питање веру у Бога, него зашто морају да страдају у нечему. Вратимо се на проблем поверења. Несумњиво да Бог постоји као Тројична Љубав. Али, људски и хипотетички гледано: колико би сада неко од нас могао да прихвати своју смрт а да му други каже да не брине и да ће га подићи из мртвих? Да ли би данас неко са таквом дозом поверења према другом човеку могао приступити у смислу да прихвати своју смрт а да ће га тај други човек одмах недуго затим оживети чак и поред богатства данашње медицине? Колико би неко ризиковао, знајући да се можда из такве реанимације не пробуди? Треба имати такво поверење!!! Упркос логици која се буни, Бог Син показује такав вид поверења у Оца и зато иде до краја на крста. А да би неко показао такво поверење, мора неизмерно да воли Оца чак уз ризик да Отац може злоупотребити властити начин постојања и да Сина не подигне уопште из мртвих!!! Јер, ако је величанствени показатељ љубави то што Отац подиже Сина (није Син сам себе подигао из мртвих), онда ништа мање величанственији показатељ није колики ниво поверења Бог Син показује Богу Оцу тиме што улаже своје поверење да га Отац неће оставити у смрти.

fb_img_15476510904876614

Аутор слике:

Никола Сарић

Држање

Није сваки загрљај дело љубави као што ни сваки пољубац није увек мерило одсуства лицемерја. Човек се може пројавити на разне начине. Симулирати нежност, обраћање. Али, не може преварити инстикт, интуицију. Барем не увек. Начин на који држи некога за руку. У том држању може се много тога наслутити. Да ли је реч о посесивном човеку, некад насилнику, који не дозвољава другом продор љубеће слободе, или је посреди човек који по начину како држи, или бива придржан, самим собом манифестује љубав као рефлексију онога у кога се уноси, кога разуме и до кога допире.

Нису проблем свађе
ни раздори
иза сваке ватре не стоји нужно
увек потирање
већ вапај за већим смислом,
проблем су повређени
сујете
неспоразумевања у најбаналнијој
комуникацији
ампутираној унапред
од најмање синхронизације
и ко шта све у нечему очекује
од бесомучних надглашавања.
И да би пакао имао своје постојање
нису потребна ратовања
ни немири,
довољно је само да неко
сади комплексе посвећено
хранећи се идејама награде и казне
чамећи мирно, свето
у својој бодљикавој изолацији.
Одатле креће свако даље зло
што сваку своју правду истиче
у измишљеним парницама
а када не добије ништа –
губи се у осветама…

Није увек добро – добро а ни зло – зло. Постоје парадокси, противречности, изузеци који на први поглед делују зло, али ипак по већем Промислу, а негде и логиком нелогике, случаја, неке замршене тајне чија узрочно-последична веза остаје загонетка – резултирају добрим.
Са тим нагласком што ни пут Добрим нема гаранција да је увек добар, јер је могуће дефектан и са улогом добра бити.
По исповестима неких људи, видимо да би неко издао добар албум, књигу, нешто треће, долазио је до пара преко криминалаца и коцке, или до вере у Бога преко деструктивне музике или петљања са магијом на његов рачун. Не нужно, причамо о изузецима.
Наравно, ту су и друга искуства попут сломљеног срца у некој вези или разочараношћу неким људским, односно нељудским, односима, али континуитет ка Неком Већем, или бар неким врлинским идеалом, свакако остаје. Чудно. Дакле, нема правила. Био човек боготражитељ, смислотрагач, или само случајан пролазник позориштем овога света којег ништа осим доколице не занима.
Ако је тако, колико је само онда незахвално давати било какве процене о типологији и наличју неког човека? Јер, очигледно, видимо само фрагмент али не и целог човека.
Нисам, дакле, демантовао Христа са оним да се дрво по плодовима познаје, него да постоје гране, некад видљиве а некад невидљиве, између тих плодова које некад делују да раде против својих плодова а испоставља се да само подупиру боље дрво да ниједан плод не пропадне…

Око

Дуго ми дрхти око
нека несвестица беса, стреса
у његове вирове се вуче,
често се питам шта на дну ока цвета
да ли је моја душа
или нечег Вишег комешање
када сваки нерв пали бакље
тамо где не треба
ако је светлости довољно просуто
кроз окно одмора
где душа сновима чита приче.

Молих се да ми Бог исцели око
од његових детонација
и Он ми показа чудо
да је веће ако се за поглед
а не за око молим
да њиме у другом само добро видим,
јер ако видим како треба
а љубави немам –
узалуд здравље
ако је слепило мржње, одмера
све што видим и мислим.

Па ипак, да ли малодушност
или нека луда рана
што зупчанику квари сатницу
бајатим плагирањем прошлости
чуда не беше заправо
осим да се очистим речју подераном
мада свестан да шупљим превише –
тако ми и треба
када бридим медикаментом
а да помазање зеница
другим снопом заборављам.

Присетих се тада своје деце
па замолих прво
а одмах за њим и друго дете
да ми пољубе око где га највише боли,
и оно се исцели на моју веру
а Бог отпусти грозницу
и сав гној који стиска загледано
сасвим једноставно
љубављу мале деце
која су залила поноре дупљи
као млеко и шећер чоколаду
да процветају добротом
која ми је требала највише…

Верујем да је просечан филмски гледалац упознат са чувеним остварењем „Fight Club“ са Едвард Нортоном и Бред Питом у главним улогама. Сигурно је да се ако не сваки, а онда оно сваки други дијалог, психолошки може протумачити и извести на један другачији сагледатељни чистац. У првом кадру уопште није толико фокус на некој јефтиној акционој причи, колико на богатом колориту невероватних дијалога који остављају простор за деловање тајне и недоречености. Сличан, али сувише мистичан и мрачан набој можемо наћи у остварењу Дејвид Линча са филмом „Lost Highway“. Али, док у првом филму затичемо исконски дуализам који без обзира на фантастичне обрисе може задесити свакога од нас у једном демонски климатизованом амбијенту, где се не зна где почиње болест а где демонологија, дотле у другом филму можемо наћи такав вид есктремне подвојености која резултира чак до физичке метаморфозе као плод живог сусрета са демоном, где се, такође, не зна где почиње а где престаје властити идентитет.

Данас бих се лоцирао само на првом филму и једној краткој мисли. То је преломни моменат када Нортон коначно долази у свесно познање да не стоји он лично иза бројних поступака које је заправо његов „мрачни двојник“ преузео. Долази до борбе ума која врхуни до самоубиства као јединог могућег решења да се одстрани обогаљени део бића. Сличне нихилистичке ставове смо могли наћи и на другим местима, код других аутора, који су говорили о томе да је једино пут у ништавило одјек аутентичне слободе.  Дакле, имамо занимљиву сцену. Када шизофренија оличена у Питу говори Нортону да „престане да све котролише“. Питање које се намеће је следеће: да ли је опомена оваквог калибра од здравог или од болесног? Јер, болест онда у том случају не сведочи лажно са обзиром да је аргументација констатованим исказом сасвим на месту готово до психотерапеутске релаксације. Сетимо се на тренутак овде житија светог Серафима Саровског. Постоји нека прича да је имао обичај да свакога дана пуни вреће камењем и да се пење и спушта низ једно брдо. Када су га питали због чега то ради, говорио је: „Мучим онога који мене мучи!“. Да ли је, дакле, свети Серафим био подвојен са овим исказом? Сумњам. Али, је итекако био свестан природне подвојености (шизофреније, расцепа) која се збива у тајни бића сваког од нас, а ништа мањесличан, али поткованији став апостола Павла, можемо пронаћи у посланици Римљанима.

Да ли је овакав вид удавајања, онтолошке колебљивости и/или егзистенцијалне несталности, заправо могућност дистанцирања од себе као двојника, као алтер-его који у сократовском маниру опомиње савест попут демона? Или је пре реч о најдубљем могућем расцепу који језгровито паразитира манифестацијом саме смртности кроз природу свакога од нас чинећи, што каже апостол, да се „наше унутрашње мисли међу собом оптужују“? Може ли демон знати шта је добро а на њега натерати? По књизи Постања видимо да зна али да преокреће поставку слободе да би избор добра кулминирао у злу. Питова констатација је добра, али не и циљ јер алудира на обуставу добра, да се човек не опире питањем о властитој одговорности него да се препусти инерцији властите субверзивности. Сама датост је већ потирање, а одустајање од покрета ка Добру дијалог са шизофренијом.

Али, ако је дијалог са шизофренијом тактичарски унапред осигуран да победи домаћина (сетимо се само одличног филма „Блистави ум“ где доминира Расел Кроу са истом подвојеном тематизацијом), колико ће човек уопште имати параметар да разликује да је болестан? Неће ли се флертовати са својим фикцијама, тим умним утварама које себи увек дају стопроцентни имунитет непогрешивости? Поентирање ове заврзламе је у томе да болест није никада толико болесна а да нема где бар негде микросачувану свест да у односу на свој предложак зла постоји добро које њу, као ону са којом се човек поистоветио, једноставно не занима. Напротив, може да сведочи шта јесте добро као увиђање, детекцију, разликовање добра и зла, али да је човек унапред подвојен пред ареном да изнова превладава своје дуализме, или да им се пасивно препушта као онај који одустаје од своје борбе. Шта би било добро увиђање? На пример, други занимљив исказ када Нортон указује да је „губитак сваке наде довео до његове слободе“. Ово није тако бесмислено становише. Напротив, врло је смислено. Ако се под губитком наде, наравно, сматра престанак уношења и поистовећивања са идолима и људима у које је човек дотад полагао своје биће. Ако се то не подразумева, онда не остаје ништа осим равнодушности и очајања. Рационалном операцијом говорећи, овде заправо једна нада изгони другу наду, само што у случају шизофреног нова заблуда остаје на снази, док се онај стари човек лимитира и дистанцира од свог уштогљеног, идеалног и лажног ја. Зато субверзија ескалира. А треба да се кроти. То је био Fight Club Серафима Саровског, и сваког хришћанског аскете,  колико год деловао у данашње време комерцијалан, непотребан и површан. У супротном, долазимо до оног истог апостолског става да ако ко зна да добро чини а не чини – зло чини самом пасивношћу. У томе бисмо могли назрети и раслојавање својих нутрина на ком темељу стојимо.

Ипак, неки финални сценарио, као плод сумирања богате аскетске и богослужбене традиције, је да у нашем животу, бар не још, не постоји филм са „срећним крајем“. Докле год смо у телу подвојеност ће настављати своје умне опструкције. Срећан крај је смештен у футур, есхатологију, до свеопштег Васкрсења. Може се говорити о починку, о примању залога, Одуховљењу бића нествореним енергијама Тројичним, али никада у пуноћи која би била плод коначне трансформације бића у којој би та подвојеност могла једном трајно престати. Зато је смртност бића тако велики проблем, јер није посреди само проблем биологије која пре или касније нестаје, већ проблем психологије чија сложеност може направити невероватан хаос под небом ако се свом двојнику, оличеном макар кроз продор одређене страсти, сувише дозволи.