Да ли си приметио
Да кад неко не може да те задобије
Користи увек страх, силу и уцену
Да те превари и контролише?
Јер мисли
Јер умишља да зна
Да је то мера љубави
Која је твом кавезу слобода
А да моћ само њему припада.
И да те он толико воли
Као дете ћебе
Да не допушта ништа
У чему би ти заиста спознао
Љубав и слободу
Осим да те веже уз себе
Да у њега гледаш
Као једину солуцију остварења
И да си без њега нико
Јер само љубав према њему припада
А да ти сам по себи
Не вредиш ништа
Чак и када волиш више
Јер не волиш као што воли други
И све што се у њему догађа.
И сад кад си ушао
У ово познање умоболних,
Узми захвали се свим дистанцама
Које је Бог само привидно поставио
Не као отуђење већ као мост
Који не прекида додир
Али којим се мора проћи
Под твоја стопала.
Да би знао и поштовао
Колико ти је љубави и слободе дато
Да и када ти је тешко
Заправо не пропадаш,
Него изнова пресађујеш себе
На увек истом темељу
Да би када једном будеш дошао кући
И свим небеским именима
Ако се нађеш уписан
Колико ти је било добро
Кроз све пустоловине и страдања проћи
Не би ли дошао до здравља новокости
У којима Сам Бог живи
А никога у Себе, нити у своје ране
гура и тера
Да Му против своје воље личи…

Advertisements