Знаш,
у мојим сновима
некада се небо отвара
неким мистичним сјајем
налик запаљеној омчи
која колутове раздваја,
а иза окна проналазим пролазе, прилазе
призоре које није дозвољено видети
док се коначна гозба не припреми
како доликује Савршеноме.

Ипак,
једном ми се поглед омаче
покошен светим стидом
и видех светлосне контуре
налик белим сенкама деце
која као да су играла
не пуштајући ни за трен
руку другог поред себе
славећи Живот другом димензијом
своје небеске армаде.

Али,
далеко све то од мене беше
уплашен од муња свих савести
које ме опомињу
да не могу у своје двориште примати
оне од којих сам затајио свој грех
и још даље
ако њима не могу опростити
а да ми се по виђењу даде
да сваки који паде
може много лепши и насмејанији бити
од непраштања
којим их моје око види…

Advertisements