Свако има неку своју трку. Особина многих је надметање. Многи су због тог претицања погазили разне кодексе. Или заборавили на другог. Сви трче маратоне. Журе. Гурају се. Али виде само себе као победнике на крају. Хришћански императив преокреће логику. Не побеђује онај ко је први дошао до циља. Не. Већ онај ко је одустао од своје трке и осврнуо се за оним ко губи. Ко је пао. Одустаје од своје победе да би заједно са другим победио. Или још даље, ако такву љубав има, да би другог гурнуо испред себе. Тако последњи постаје први а да уопште не мисли о своме првенству. Солидарност чешће пружа онај ко стоји у истом дефекту неголи онај којем ништа не недостаје. Па ипак, има и таквих људи којима када пружиш руку да их подигнеш, нерадо је узимају, окрећу поглед или главу да их ко не види када им је помоћ потребна, јер су сувише поносни да их неко по томе препознаје и види. А не виде сами да их само онај ко у истом проблему некад стоји – најбоље разуме и познаје. Због чега му и пружа руку када му је најтеже, а опет не зато што га у том недостатку види него јер му је преча људскост која и њега и другог чини будући да се људскост само у љубави познаје…

Advertisements