Не желим веру
нити да ми бројаница ради као таксиметар.
Не желим да чиним неко добро дело
да бих себи орочио спасење
као банкарско осигурање
које подиже штедњу толико ниско
да на крају ништа не остане.
Не желим да ми страх од греха буде водиља
како да подилазим људима
ради врлинских односа.
Не желим да радим за благослов
где неумерени треба да ме учи
шта је слобода и одрицање од самовоље.
Не желим да праштам људима
тако што ћу само њихова дуговања
пребројавати досадно сваког дана,
нити да упражњавам аскетизам
ни теолошке дисертације
које уместо поштења према другом
стварају култ од своје вештине
као у циркусу попут наступа изабраних.
Не желим да идем у Цркву
ако моје срце није све време богомоља
неразлучна од Божијег становања.
Не желим да је Црква билборд
на којој наступају политичари и лихвари
нудећи њене повољне услуге
као цене за кафу и месо
у неком супер-маркету.
Све је то мизерно!
Све недостојно човечијег постојања!
Кажем ти, не желим веру!
Ево, нека буде да је моја жеља
највеће светогрђе,
јер не желим ни Божију благодат
која просвећује, мења и теши
ако не могу Бога чешће од вере
и свих прописаних правила
као и сваког ближњег којег сретнем
сваким делом себе и највећим додиром
да пољубим и достигнем…

Advertisements