А шта мислиш
да поставиш свој живот као праштање?
Макар кратко,
макар за промену?
Све време, увек, за сваког
за баш све што се догађа
не испитујући ниједног часа, трена
ко је у чему добар а ко зао
спрам тебе
спрам другог
спрам другог према трећем.
Шта мислиш?
Шта би се догодило?
Можда не би постао чудотворац
Можда не би имао наклоност људи
Можда ниједно исцељење
које је баш теби потребно…
Али…
Сигуран сам, беспоговорно
и без резерве
да ти ништа не би ни било потребно
и да би Бог радо сишао са Свог
Тројичног Трона
развејао мутне облаке над земљом
да боље види, упозна
ко се усудио да крене силом
за Његово Име
постајући Му налик
само зато што је такву жељу за праштањем –
сам пожелео као вечно кретање
а да га ништа на то није натерало…

Advertisements