Нико ми не рече
како ће бити лепо јутрос на литургији,
нисам ни слутио да пролеће уме
тако подмукло свекрасно бити.
Мислим да сам још спавао
пратећи слепо своје кораке булеваром једноличних,
био сам пешак који још сања
прикљештен мелосом боја и птица
насукан бриговањем.
А онда и пре оглашавања звона
на самом уласку у подножје храма
моје грло запева пре мог запажања,
и загрли ме нека сила
чији напон већ дуго познајем
али никада не могу да предвидим и лоцирам,
сила коју критичари називају
психологизмом, сентиментом, умишљајем,
али ја најмање пред збором на себе мислих
да бих тако потврдио нечији печат
и благодатно фалсификовање.
За сваки случај, да не бих застранио
играо сам се са децом,
али и она силу осетише па ни од њих да бекне
макар мало побуне крај светог извора
да бар у тој нервози сазнам да сам будан.
Не, ничега од тога не беше
све је текло својом нотом
директно до сваке неизрециве апофатике,
уливало се, преливало
док свака захвалност није потекла
у лицима сваког са његове чесме.
И таман кад бар мало посумњах
у такво дрчно ходање по води
са моје осиромашене духом стране
испречи се преда мном свештеник
који сасвим уверено рече:
„Не брините за своје гробове
јер ће вас тамо чекати исти онај Анђео
који рече да је Христос устао!“
И кад се сконча служба
и свако отиде у своме миру
деца коначно полудеше
у свом старом темпераменту
да ми кажу, да ме тргну
да сам све ово заиста доживео
да ништа нисам сањао
и да је немогуће бити срећан превише
ако знаш да ниси само веровао
него чинио и чудеса заједно са Христом
самим својим присуствовањем…