Јесте,
и мало дете зна
да свако има неке своје страхове…
И више је распарана та шупља прича
да се живот неких много пута
са њима сурово заиграо.
Шта онда остаје?
Ако звер хоће да поједе месо
или да манијак злоставља човека
или да фанатик сруши богомољу
или да болест изможди болесника
или да терориста једну целу државу сравни довека –
шта остаје?
Да ли је Бог сурови посматрач
чак и када верујемо
да Он не познаје светогрђе равнодушности?
Јесте,
уморио је Себе до крста за живот света
долио огањ вере у покајаном разбојнику
мотивисао милијарде до сада
да свет мање зло буде
гледао првођакона Стефана
како сваки камен скида месо
са његове свете лобање.
Па опет, страх остаје
чак и тамо где је вера цела
где је она сама директно дирнула скуте Првоблагодатног
све то стоји и не губи смисла
али човек и даље страда
дете неко недужно из темеља обесмишљава се,
смрт је и даље ту и руга се
јер она је круна свих страхова
иза којих човек тако дрхти.
А дрхтање, да ли је здраво?
Нисмо ли већ због њега противприродни?
Шта онда остаје
ако нема чудеса?
Јер амбис свих потлачених
није у томе што ће поднети жртву
јер она ће се неминовно десити
хтели то или не
већ што Бог ћути вековима
од којег очекују
сад и овде –
моменталну интервенцију…

Advertisements