Дуго ми дрхти око
нека несвестица беса, стреса
у његове вирове се вуче,
често се питам шта на дну ока цвета
да ли је моја душа
или нечег Вишег комешање
када сваки нерв пали бакље
тамо где не треба
ако је светлости довољно просуто
кроз окно одмора
где душа сновима чита приче.

Молих се да ми Бог исцели око
од његових детонација
и Он ми показа чудо
да је веће ако се за поглед
а не за око молим
да њиме у другом само добро видим,
јер ако видим како треба
а љубави немам –
узалуд здравље
ако је слепило мржње, одмера
све што видим и мислим.

Па ипак, да ли малодушност
или нека луда рана
што зупчанику квари сатницу
бајатим плагирањем прошлости
чуда не беше заправо
осим да се очистим речју подераном
мада свестан да шупљим превише –
тако ми и треба
када бридим медикаментом
а да помазање зеница
другим снопом заборављам.

Присетих се тада своје деце
па замолих прво
а одмах за њим и друго дете
да ми пољубе око где га највише боли,
и оно се исцели на моју веру
а Бог отпусти грозницу
и сав гној који стиска загледано
сасвим једноставно
љубављу мале деце
која су залила поноре дупљи
као млеко и шећер чоколаду
да процветају добротом
која ми је требала највише…

Advertisements