Archive for март, 2018


Окретање леђа – дефицит људскости. Одвратити се од другог – пут је сиромашних. Обогаљених. Најлакше је отказати другоме терапију сусретања. Донекле је разумљиво ако је проблем до другога, који има неку рану са којом не може да изађе на крај (на крају крајева, сви смо ми негде мала искомплексирана бића оптерећени аутопромоцијом пред замишљеним другим), али није разумљиво за некога ко држи себе за нормалног, слободног, ко се труди да постулира себе на дубљим силама равнотеже. Некада ни то није потребно. Довољно је да те се неко постиди скретањем погледа, а опет ни свако скретање није аутоматски атак против другог. Имамо парадокс. У сваком случају, ставимо ли фокус на људскост, основе уљудног понашања где те неко не мора подучавати шта значи поштовање другог, грозомора се огледа у томе да неко тим минималним, краткосекундним, одвраћањем од другога, може показати сву бласфемију свог постојања. У само неколико тренутака…Чак и ако недуго затим покуша да у себи установи здравији баланс од којег је претходно одступио…Тако настаје пад. Тако аскетизам који би да превија ране…А да је само једно потребно…Љубав која све поједностављује у целину поплочаног синхра где се свој мир и поштовање другог тако лако не жртвује…

Advertisements

Мучи те чежња, исказивање
О Моме Лику, Лепоти?
Могао би да ћутиш управо о Мојој љубави,
Јер ако ти је дајем
Онда ту нема шта да се слути.
Пусти клањања и оде Писму,
Моја сила не живи у књигама
Да би неко калио себи вечност
Само на златним корицама –
Прво однос, за папир колико остане.
Шта са тим ако трпиш неправду?
Моја љубав је исто тако била презрена
Од свих које знах
До крста много пута
Али, ниједном не зароптах
Јер више бринух за оне који долазе
После Моје смрти.
Шта са тим ако те боли самоћа?
Нисам ни Ја прекидао путању са Оцем
Да би ти или било ко
Осећао вапај неразумевања,
Свако има неку несхваћеност
И ту ни највећа љубав некад не разоружава.
Ти би Ме хтео прославити?
Не мораш ништа рећи
Нити је истина да су сва деца грешна
Јер, истину ти кажем
Да деца невере већу вољу Мени чине
Од деце која из Мог Дома не излазе.
Ти би да инсистираш на песми?
На теологији?
Да, постоје речи које Ме могу описати
И постоји радост која не зависи од речи.
Не требаш сведочити писањем
О Мојој милости
Када је твоје срце оно
Које ме најбоље носи, зна и пише,
Али, само ако Сам ти пријатељ
Спрам једног слова
Или власника силе
у којима видиш сву Моју суштину
И ништа више…

Глава

Не знам шта је са мном
Када би овог трена требала да почне
Нека моја исповест пред свештеником
Не бих први пут у животу
Знао шта треба да кажем.
Онда се умом удаљавам на људе
Заиста покушавам да разумем
Шта им је толико битно
И око чега се све губе,
Али брзо увиђам да ништа од тога није потребно
И да је тишина лепша од сваке тензије.
Нисам безосећајан
Не тражим изолацију од света
Нити себичан мир,
Само осећам непотпуност било које речи
Било чијег искуства,
Кључање многотомних дијалога о ничему
Где су људи сами себи параметар
Ко је за ордење а ко за лавове
Ко за помиловање а ко за потпалу.
Јер где год неко запне свом снагом
Знам да је нечија глава опет непотребно пала крај пута,
А то није свет у којем желим да живим
И да своју љубав затичем раскомадану…

Драги Господе,
Пишем ти ново писмо…
Знаш да не волим формалност молитве
Као и да не користим пуно речи,
Желим само да се захвалим у пола ноћи
Мада мислим да је близу зора,
Јер, или ја немам појма шта радим
Када год скачем у непознато,
Или си ме ти као мој најбољи пријатељ
И без мог знања научио да ходам путевим твојим усред хаоса овог света
Када год учиним нешто супротно мојој логици и вољи,
Премда ризик увек постоји
Да понесем као пртљаг последице,
Јер апсолутно никада не знам
Шта ме иза неког мог поступка чека.
Али, ако ти останеш са нама
Чак и када ја тако брзо одступам од твоје бриге о нама кроз промисли,
Не верујем, знам, да се не морам пуно борити са лајањем ума
Ако ћеш ме на крају сваке сумње и колебања
Баш ти дочекати.
Буди ми добро.
Поздрави Оца…

Страх, стрепња, неизвесност
Све је помешано
Све из једног извора дражи и увире
То су те страсти,
Али није ни свако маловерје плод духа
Нешто је и до платне картице.
Ко, дакле, може бити докон
Да поправља стање света
Да указује на грешке менталног хардвера
И свих других система?
Само онај коме новац прелива
Ко не зна шта ће са собом од досаде
Тако да жртвује све оно што има
Од породице, љубавника па надаље.
Таква је незахвалност
Руши па милује,
Или као стока мери колико је ко појео
И попио
Позвавши га претходно у госте да би га више на крају пљунуо.
Јесте, има радника који мисле да су бољи од оних који их плаћају
Размећу се поштењем а да оно одавно
Не станује у њима више.
Свако зло овога света живи у сенци доброте,
Јер ни они који себе држе најбољим пријатељима
Не умеју бити без мало зависти,
У потпуности неспособни на граничнику своје сентименталности
Не само да опросте другоме успех, пад, изобиље или немаштину,
Најпре, немоћни до трећег пакла
Да бар на један једини проклети секунд
Ставе другог на своје место
Ако већ не могу изнад себе…

Рече ми моја драга:
„Више не пишеш песме као некада!“
Како то мислиш,
Какве су ове сада?
„Оне прве беху сјајних метафора, нежне
А ове сада су превише реалне
Далеко од јаких описа
Која твојим речима недостаје.“
Али ја нисам песник, драга
Нити када бејах нека романтична душа!
Пишем само оно што заиста мислим
Без сазнања како то неко види
Или, печатира вредновањем.
„Требало би да пишеш приче
Као што си некада више!“
Ма и то је губљење времена, драга
Песмом могу казати са мање речи много више.
„Могао би опет писати научне радове
Читајући мало више!“
Коме треба теологија, драга
Ако се Сам Бог уновчава?
Не читам ако Сам Бог у мени не пише!
Него, дођи да ти кажем тајну свих старих песама
До којих још нико није дошао:
Истина, писане су нежно
И преливене кремом метафора,
Али тај песник је одавно убијен
Јер је грешио у основним корацима
Да се песником не може бити
Јер си добар реторичар који успешно збраја мистику и компарације.
Не, никада, никако!
Песма настаје песмом
Када је неко искуство било заиста проживљено
Без искључиво интуитивног понирања
Где би рационалност да газдује.
Зато многи песници умиру млади
И песме их не прате више,
Јер су самим песмама лагали
Да знају о свету много више.
Песма је песма када и исказана чува тајну
Када не теоретише
Нити глуми пророка који по сваку цену
Треба неког да исправља.
Песма је песма када не знаш
Шта ћеш да пишеш,
Када је другоме дарујеш неповратно
А онда се она даље у неком другом раствара
Да учини неко чудо
Множећи се својим стиховима много више
И не враћа се више песнику
Јер није била његова икада.
Тако ја то видим,
Не значи да сам у праву.
Јер као што казах нисам песник,
Али ако стиха има када напишем нову
Онда први пут чиним да песму ставим
Пред огледало да саму себе види.
Могла би и ти мало
Спрам мене стати, драга
Можда ти се свиди…

Адресар

Чудан смо пар
Адресирамо датум смрти годинама,
Знамо да смо пролазници
Некад смо комични када глумимо велике љубавнике
Одвећ сити паралажа свих испричаних љубавних романа
Премда надгладни најмање ситнице
Да нас неко једном пољуби.
Дуго нас не воли свет
Нити је то битно.
Датирамо из прошлих векова
Пушимо и пијемо док ноћи испраћамо дугим дијалозима у којима причамо библијски,
Све што се догађа нашој деци
Зборник је многих наших тема
Поносно јашемо своје васпитање.
Па ипак, чудно је ово наше такмичење у смрти ко ће први до Бога стићи
Свако мудрује са својом заоставштином
У којој нема апсолутно ничег материјалног.
Једном смо се смејали да нећемо у старачки дом поред толико манастира,
Па опет, увек једног од нас стресе језа
Ко ће први остати насамо са друго двоје.
Збунио сам те неким морбидним сновима
И шта ми се све дешава са Христом
Надам се да ћу успети да те преварим до краја живота
А можда буде и обратно
Ако Он успе једно од другог да сакрије
Шта носимо у себи тако дуго
А не престаје да светли до бескраја…

Упиташе ме деца усред ноћи:
„Тата, зашто не спаваш?“
И ја се нађох разоружан,
Јер немах чиме да узвратим оправдање несанице.
Казах мислима да децу не расаним превише:
„Ваљда само превише бринем…
Уплашен од постпоноћног откуцавања
И непотребне кише
Која се као и мраз враћа као непожељан гост
У биртију овога света где нема за старе рачуне а већ прави нове
Таман кад је време мало отоплило.
Бринем да ли ћу вас и сутра имати поред себе,
Да ли сам за вас довољно учинио,
Јер знам да сам тек на почетку себедавања…
Бринем да ли ћемо сутра имати бољи кров од јучерашњег,
Као и да ли ће хлеб бити довољно свеж
Који вам је тако сладак?
Не спавам, јер немам снаге да отпочинем
Не спавам, јер сматрам да је срамота
Да вашу лепоту преспавам…
Мада поносно дражим осмехе,
Али да ви не бисте осетиле најмању бригу
Чекам да сви заспите
Да бих могао на миру
Када сведока нема
Да поразговарам са сузама…“

Олук

У мојим сновима градови су тесне шкољке
Које се збрајају на засенченим пољубцима
Као чисте кише на прљавим олуцима…
Често миришем своје страже
Као дивне шумске локне…
Волим поветарац молитве,
Волим чарлијање неочекиване силе
Када ми подмукло са леђа зарије наду
Тада знам да је вредно живети.
Не трчим маратоне овог света…
Јесте, плаћам порез
Али најмање сам ја – ја на свом послу…
Добро, лажем, волим свој посао,
Али дражи су ми пољубци сакривени у житарицама
Које сунце безусловно на плантажама прво пољуби.
Волим рађање дана
Када се кисеоник прикраде
Као добар ловац на чађаве зломисли
И моје срце без мене украде
Гостећи јутро свечаним клицањем као најраскошнијом гозбом.
Мислим да је сваком човеку пуно дато
Чак и недуховним постојањем,
Али да је сваком духу проблем песимизам
Јер не жели да се издваја од гомиле
Која исто тако мрви тмину.
Зато презирем гомиле!
Нема љубави на гомилама!
Истина, ни самоћа није савезник-шраф
Који увек спаја онај ишчашени нараштај,
Али Бог нам је дао једну лепоту
Која није кокетирање са фантазмом,
Постоји једно здраво ћутање
Када нечија дистанца никога не мери
Када је она сама у лицу другог
Вечносљубљени садржај…

Синоћ смо се отровали…
Заправо, мислили смо да живимо док се нисмо отровали…
Отров је донео ужарени вал да се откравимо
Од несусрета којим смо до тровања живели.
И ја пронађох твоје омамљене очи
Ти пронађе, коначно, слух за моје речи,
И заљубисмо се као да се први пут видимо и упознајемо
Након скоро двадесет година.
Није ли то чудно?
Није ли метафизички такав флерт?
Нисмо ли ми, коначно, били ми
Погружени у сијање?
Шта нам се то онда десило?
Јер да није било понижења
Чији срам су виделе чак неонске улице,
Како бисмо знали да бејасмо мртви,
Како бисмо се волели –
Без рутине,
И ко може поново проћи кроз тај свети ужас
Да до детоксикације, противотрова
Изнова дође?
Јер да би љубав била љубав
Није довољна воља и борба
Ако се она рађа, устаје усред бауљања
Као цвет усред отпадије?…