Пуно сам се селио као дете
Од куће до куће
Од стана до стана
Целог живота подстанар
Чак и неко време када сам мислио
Да нећу плаћати кирију својим емоцијама
Онима који су ме донели на свет
Када су ме родили
Мада кажу да је и то био несрећан случај
Није да су баш желели
Али ето тако се догодило.
Мало ми је криво што се историја понавља
Не због мене него јер туђ кров једе и моју децу
Да по киши, ветру, снегу, оморини
Иду са мном од улице до улице
Од огласа до огласа
Док нас неко на неки увиђајан начин
Не избаци јер мора да подигне ренту.
Више ме боли љубав моје деце
Која је сваком власнику безусловно приступала
И како је диван дечији ум
Када без тих глупих, преглупих стега
О томе ко је господар
Имају дар да се поиграју са већима од себе без страха
И да загрле сваког само зато јер тако хоће.
Па ипак, не драмим
Фаталност је у оку песимисте
А ја баш нешто нисам у добрим односима
Са патетиком очајника,
Увек се сетим констатације Христа
Да ни Он Сам није имао где главу наслонити
Па што би ме бринуло да тражим постојаног града
Када ми се то није дало једноставно
Од малих ногу.
И истина је, што више ствари поклањам, остављам
Што се више селим премда селидбе не волим –
Мање се везујем за обличје овога света
Све више слободу Будућег спознајем
Коначно знам истину и да нема фразе у
Omnia mea mecum porto…

Advertisements