Знаш…
Мудром човеку није пуно потребно!
Пуно жеља уништи најбоља места
Свуда где се човек сам у себи простире,
Па после такав прождире као неман
И све оне који га воле
Или бар поштују по неком гесту.
Запитај се сам
Како се осећаш када се насмејеш
Када си смирен и спокојан,
Да ли ти тада нешто треба
Да ли те тада нешто узнемирава?
Не, тога нема…
Видиш ли да све из срца почиње?
Јесте, стиска се човек на билион начина
Негде да он коме
Негде да њему неко не засмета,
Хоће ли моћи да се скрпи за још неке рачуне
И да ли га здравље без његовог знања
Унапред већ негде не отписује?
Све то стоји…
Све то има право на питање,
Али не и на бригу која меље душу као месо за уље и потпалу.
Није човеку дато да прождире себе
Да удише мирис своје прегорелости,
Јер колико год био сујетан и саможив
Он први у том стању не ужива…
Не, хоће напоље!
Хоће изван својих окова
А баш то му понестаје
Баш зато повлачи се у себе…
Зато буди мудар, не буди неразуман
Да када год те нешто испровоцира
Смути до највећег пакла,
Запитај се шта је паметније:
Да ли истеривати сваки аргумент и правду
Као на неком јадном форумском заседању
Где по правилу о моралу проповедају највећи злочинци,
Или је боље чувати свој мир
Макар и под неправедном лупом другог
Који над тобом нема никакву власт
Осим да гледајући твој мир
Колико год те гњечио –
Прождире себе,
Јер му је твоје истребљење све што у својој мизерности
Има и поседује?…
Толико су велики и непомирљиви амбиси
Између онога ко ради
На својој самоконтроли
И онога ко би да само контролише друге…

Advertisements