Није свима дарован исти облак
Неко мора да носи и туморе
Од мемле до немаштине,
Али је већа беда када скроман завиди охоломе
Онда знаш да тамо нема врлине.
Није свима исто даровано
Премда сви исти комад ваздуха
И крљушт земље делимо.
Узвишен је само онај
Ко не осећа да је сиромах у својој ништини,
Ко нема обућу, ни дома
А пријатеља се ни не сећа,
Јер је одавно одрано све што је у њему
Некад било дете.
И зашто бих роптао на своје несанице
Влагу у плућима коју носим
Као крошње,
Или на помор свих мојих предака
Који су ме издали будзашто,
Као ни за освету неких који су продали
Са мојим животом
И оне најмање жеље моје деце.
Не занима ме ко се сликао са добрим десертом
И где је ко у који клуб изашао
Да носи козметику као најлон штафете,
Или да ли вера припада статичнима
И да ли је политика само црни хумор
Са чијим крезавим осмехом
Нестаје размажени нараштај сваке године –
Када у мојој близини
Станује човек који у својим торбама више има црепа неголи разума
А да нема кров где би га могао са својом оболелом душом положити…

Advertisements