Не фасцинира људе неко веће сазнање, неки доминантан смисао који изврће перцепције. Не. Бар не толико. Људи генерално мало воле да се мењају, па им није свако сазнање довољно да мобилишу структуре свог битисања иако их оно одушевљава. Немају довољно воље или снаге како би се пренули у преображај из чамотиње.
Можда човек нема увек свест шта је за њега најбоље, премда је тешко одупрети се навали савести или интуиције, ако већ нема другог, али је суштина да и ако зна које решење је за њега најподесније – да нема довољно петље да прође кроз таква врата. Лакше је човеку пребивати на једном месту неголи окрњити своје обрасце постојања за најмању промену…
Шта онда људе макар на кратко стимулише? Да се бар запитају ако већ не могу да се измене? Да им неко каже ко станује у њима и да их утеши макар тиме не шта је за њих најбоље (будући да данас сви знају да деле савете), него да им опише осећања за која добро знају да су њихова али да нема никога да им их искаже. Тек ту постоји тињање жара да може бити другачије позиционирање. Зато се многи толико одушевљавају неким поукама.
Дотле, вегетирање…

Advertisements