Признајем, волим да умујем
Мада ми није циљ да угушим никога,
Свестан сам да ме неки држе надменим
Они други аутистичним
Без додира са њиховим животима.

Искрено, није ми циљ да паметујем
Нити да игноришем људе –
Никада није било,
Само немам пуно времена да се уносим у сваког
чак и поред добре воље.

Желео бих пешке прећи километре дијалога, исповести са било ким
Али, није човеку толико дато –
Осипам се
Губим снагу,
А толико тога имам урадити.

Никада нисам тражио фанове
Пратиоце мога лика и дела,
Све је то таштина и ловљење ветра
Када постанеш свестан самоће
И да је само један пријатељ потребан,
Све је то шупље умовање
Чак и када проспем неки смисао
Као чашу воде за оне најжедније
Мада није ретко да и када нахраним другог
Сам гладан останем.

Распет сам често
Између своје охолости и дара суза,
Али да све своје демоне другима испричам
Од стида једноставно – не смем,
А опет, да ми неко суди
Јер за њега немам довољно радозналости –
Нека ме заобиђе,
Јер се тако мојој љубави према њему руга
Без обзира што ћути
Моје обраћање.

Стога, ако неко има нешто против мене
Саветујем да настави са игнорисањем
То је најмирније решење
Да не настрада нико,
А коме требам било како
Ако нисам ту – наћи ће ме покрај песме…

Advertisements