Постоји један човек који ме је повредио
Како ниједан није,
Ове друге сам лако заборавио
Овај први држи моје таоце као против мене змије,
Подстанар генетике
Примитиван предак блиске фамилије.
Прошле су године…
Дао сам шансу…
Поверио сам чак и своју децу
надајући се промени коначног,
На крају сам нашао нову превару
Да нови рат против мене започне.
Ништа од тога не бих ни знао
Да нису испливале нове неправде,
Нико их није позвао
Саме су се полакомиле
Да кроз Другог дођу по рачун, правду.
И ја сам се смутио
Уништио себе обновом неверице,
Полакмољен да ли да се дивим
Или бежим устрашен
Од противника који уместо једне мисли
Носи са собом читав пакао.
Тако неко се не среће често
Лажов који лицемерје крцка као чоколаду,
Али лажи једна другу сахрањују
Док се не обестемељи свако довијање.
Не знам…
Молио сам Бога седам дана
Од јутра до мрака, и иза мрака
Када поноћ казаљкама мења стражу
Да све моје немире и непраштања
Планове и замисли поништи и обрише
У случају да је моје надање
о бољем другом негде непромишљено.
И обистинило се!
Болно, без злурадости у мени!
Из јаруге је завриштала паљба, врисак
Легиони су населили дом
Који је постао поприште најморбиднијих интереса,
А савест је постала пандан депресије
Јер нема покајања
Које лечи од болесног туговања.
Схватио сам да не желим борбу
Нити повратак блудног сина,
Драгоцено је да одустанем од сујете
Од борбе за наплату части, правде
И да је боља немаштина…

Advertisements