Често сам заглављен између два света…
Тако је и јуче било.
Видех себе
Другог ја, двојника насмејаног
Који злог мене хвата за крагну
Каже: „Буди се!
Просипаш љубави врло мало!“
Касније сретох сатану
Тамо где ми је обећао повратак
Када сам га једном савладао,
Надвила се нада мном његова сенка
Први пут видевши уместо лица рогове.
Две звери су ме напале
Под његовом командом,
Једна налик медведу ме оборила
Друга налик тигру промашила,
А он свом силом је стегао моје снаге
Да посумњам у своју веру
Не дајући кроз мене ни крсно знамење
Ако пожелим опирање.
Схватам да је цео свет једна утакмица
Где свако на месту луднице-лопте
Улази у арену са оном страшћу
Која га највише мучи и одређује,
За чију игру навијају добро и зло на небесима једнако –
Једни да успеш и победиш
Други да по сваку цену изгубиш.
Зато нема лежања
Колико год да посрнеш и паднеш
Док игра траје – намести кораке!
Ако останеш да лежиш
Навијачи једва чекају да уђу на терен
И покидају сваку жилу на твом месу
Баш као лешинари
Који неуморно вребају изумируће
Јер им до игре није ни стало.
Божија игра је за демоне највеће светогрђе
Божије навијање – понижење срамно
Само да игра престане
Јер би демон да опљачка Бога
Да му ништа вредно у Вечности не остане…

Advertisements