Знаш да си остарио када:
Почне да ти смета јак звук
чак и омиљеног бенда,
Када ти уступе место у бусу
А да ти није ни четрдесета.
Када постанеш џангризав за ситнице
које ти никада пре нису сметале,
Кад губиш стрпљење јер си уморан од тона свог гласа
Мада ти се слух исто тако рашива
Када пронађеш давежа
У онима које највише волиш разумевањем.
Када пробираш по оделима
неких покојника у second hand shopu,
Мада се тешиш да ниси стар
Него да је посреди социјална неправда.
Када не можеш да спаваш
А мртав си још изјутра,
Или мислиш о глупостима
Које си требао да испратиш
још док је младост пленила кости.
Када почнеш да пијеш лекове за притисак
Или да зобаш неку другу терапију
Мислећи да је доктор само за оне
Којима је гроб близак
Као бора на лицу илу седа у коси.
Када се одморан умориш
на први прилив вести од које се очекивао
Нешто више од пуке информације
О неком убиству или громогласу политичара.
Али ако већ старост узима данак
Лепо је старити са неумањивањем љубави
Према жени коју си оженио,
Према деци коју ти је Бог даровао,
Према оно мало пријатеља које си избројао,
Да се све не врти око бројања ожиљака
Или злоћудног тумора
Који само спрам пада другог
мери своју правду.
Јер ако немаш за чиме жалити
Ако умеш опростити –
Јер је у томе одгонетка сваког мира! –
Онда не само што си коначно живео
Него ниси никада ни остарио,
А ако би ипак савршен да будеш
Подај својој вери да живи
Па ако њој поверујеш
И Ономе Који Царује усред њеног језгра
Више ти нико и ништа неће сметати…

Advertisements