• Људи се окупљају на разним вашарима, али није свака саборност мерило присности ако увек и на највећим окупљањима остане довољно простора да отуђење и усамљеност кроз њихова одударања преживе.
  • Претворити своју душу у индустрију радне снаге значи опасно довести питање свог идентитета у највећи ризик. Истина, човек мора да ради, да пије, да једе, да плаћа одређене расходе, али главни парадокс почива у чињеници што човека не одређује све што чини и једе, већ управо она зона, неком сумрака а неком светлости, када ништа од тога не чини.
  • Левитација миром припада само онима прожетим Богом! Када Бог у срцу човечијем себи нађе место, онда се укидају све жеље које нису ништа друго до обустава мира.
  • Онај који у свему спољашњем тражи дубљи смисао већ је свог унутрашњег човека привео ка пуноћи. Остаје само да се оспољи потврда таквог битисања.
  • Не пропадају клинци због тешког живота. Част изузецима који заиста носе неке трауме. Пропадају јер хоће пре времена да остаре.
  • Коме надменост није агонија – живи сасвим спокојно у своме паклу.
  • Не можеш пуно присности очекивати од човека који нема лице ни за себе.
  • Када преточиш своје биће у Дух – све је мртва материја осим тебе. Али воља Духа није да нешто остане мртво него да твоје биће буде предајник које материју од трулежности чува.
  • Дивљач познаје тренутак нежности. А човек који себе именује припитомљеним богом – познаје ли?…
  • Мали људи живе за трачеве и клевете. Осврћу се само тамо где могу да проспу своја оговарања. Код великих људи нема освртања за ниским мишљењима других. Они гледају право испред себе – много даље.
  • Ниједан спољашњи фактор не мења здање сигурног дома. Исто тако ни неки јачи ветрови света не ремете ток вишевековног богослужења. На крају крајева, ако је човек постојан у себи – одолеће свакој навали споља која покушава изнутра да измени његову суштину. А чак ако у томе не успе, увек ће имати где да се врати да обнови своју снагу.
  • Није свет суров. Он само поприма обрисе лица које ти у њега гравираш. Стога, пре него што почнеш да демантујеш свет, почни од тога колико ћеш заједничких црта са њим негирати. Јер одатле креће и твоје обрушавање.
  • Себичност човека често не види шта и ко све настрада док он егоцентрично промишља само о својој радости и свом миру.
  • У другоме прво видимо оно шта нам прва асоцијација открије. Свако види према своме наличју оно што жели да види. Блудник у лицу другог види само свој блуд, а чисто срце у лицу другог само извор лепоте. Ретки су они који могу објективно и без осуде сагледати и добро и зло у другоме а да сами подвојено у истој сфери не стоје.
  • Оголиш ли своје биће до најдубљих сржи – набасаћеш на Ништавило које Васељену држи!
  • Велика љубав не мери своје напоре. Само мала љубав броји колико пута је поднела своју жртву.
  • Прихватити другог какав јесте значи не одрећи му вредност којом јесте у самом постојању. Неће наш рационалистички далтонизам бити меродаван за процену нечијих дефеката ако дозволимо другом да нам покаже боје своје стварности. Можда тад прогледамо које недостатке смо све сами од себе сакрили.
  • Нема такве забити у човеку из које он дубоким траговима не може превазићи властита ограничења.
  • Нико нема власт да разбистри своје мисли док прво оне најлепше не ступе на ментални трон. Тек у тачки такве мислене катарзе, остатак човека почиње да ужива у властитој природи.
  • Никада се аутентично осећање властите снаге није огледало у силовитости над предметима и људима који не узвраћају ударац. Напротив, увек је мерило снаге било христоцентрично, пожртвовано, граничећи се често са оном димензијом колико можеш удараца поднети стојећи на обе ноге.
  • Гласника је пуно али нису сви гласници од Бога. Неки само воле брзе трач-партије глумећи нам чуваре.
  • Многи нам отписују снагу у чију слабост лако поверујемо. Можда би се и сам човек уплашио када би постао свестан снаге за коју и не зна да поседује?
  • Свако има неке своје наносе са чијим оштрим ветровима се бори, али нема свако одредиште свог пута, због чега се многе битке показују узалудне.
  • Када се поравнају сви путеви у јединство вере, онда оно што је било само наслућено и недостижно постаје присутно и очекивано.
  • Умрежавање са људима никада није подразумевало да робујеш и лукавим интригама у које би могао упасти.
  • Ако се пројектујеш према слици света коју затичеш, немој се после чудити ако некоме испаднеш смешан у својој перцепцији. Никада се мудрост није стицала у имитацији тог света већ у искораку из њених ограничења.
  • Уједињени погледи измирују страсти света.
  • Заљубљен човек нема када да мисли о својој превари. Бити заљубљен није статична позиција. Нема ту стажирања. То је сталан подвиг. Заљубљено срце се мора изнова и доживотно обнављати. Захтева труд. Напор. Крварење духа. Ко хоће да се наруга ономе кога воли, одриче љубав према замишљеној превари. Али заљубљено срце није такво. Нема када да мисли на другог када само јеног има у срцу и глави. Ако би то била расејаност, сигурно би поседовала пуноћу благослова. Тада бисмо смели говорити о љубави. Све остало је крпљење…
  • Добар човек даје одјек. Лош човек не даје ништа.
  • Да би стварао мостове са другима, прво мораш прећи свој мост. Од тога зависи дистанца или присност других мостова.
  • Свако има неку рану из детињства о којој можда свесно не мисли, али сигурно свесно испашта кроз друге интеракције у свету свакодневнице. Али, без обзира на обим ране, трауме, ожиљка – мора се ићи даље ако себи човек најпре жели да му буде добро. Око тога се све врти: да ли желиш да се осећаш добро, исцељено? Све остало су довијања и изговори…
  • Где се различитости поклапају – нове целине настају.
  • Колико смисла захваташ – толико живота остварујеш…
  • Танке су линије између уметности и јавне куће!
  • Љубав се не откида тамо где се сама дарује…
  • Отпочинути од других још је и достојно вредних који не морају по том аутоматизму одмах бити и добри људи, али отпочинути од себе могуће је само великим и добрим људима којима је преокупираност собом последња ствар и брига.
  • Тачка спокоја није у себичном комформизму, већ у помирењу са својом душом и њеним сталним анализама.
  • Живот није тако харизматично шаролик како бисмо волели, али то пак не умањује насушну потребу да га учинимо бољим него што јесте.
  • Ништа поразније од анорексије ума која за све користи менталне кочнице осим за оно што је души најпотребније.
  • Није свака замишљеност стваралачког набоја. Неке су брижне до сваке парализованости. Оне конструктивне ћуте ненаметљиво и у тајности бића – мењају свет…
  • Аутентична лепота никада не трпи потпуну експонираност.
  • Ниједна тама није сабласна ако са њом умеш да се креативно играш.
  • Није проблем силазак у властити пакао, свако понекад шокира себе, проблем је останак доле и наслађивање најмрачнијим делом бића.
  • Колико су наше себичности безвредне када се оптерећујемо најмањим помаком, а не видимо, или не желимо да видимо, колико свега имамо довољно и сасвим на претек када бисмо само имали манир несебичности да увидимо да свако благостање које у најмањем затекнемо можда јесте продукт нечије анонимне молитве којом неко страда за нас из највеће љубави.
  • Докле год човек одмерава човека – човек је ту најмање присутан.
  • Шта највише скупљаш у себи – то је оно што одређује твоју величину.
  • Ко уме да се отисне – не познаје границе…
  • Скромном човеку није пуно потребно да би живео своју захвалност.
  • Шта у теби изазива радозналост и дрхтање – достојно је додира живота…
  • Излазак из колотечине припада људима способним за сусрет погледа лицем ка лицу. А уз мало ведрих мисли – ни комуникација неће окаснити.
  • Људи су чудни. Често не виде своју обнаженост када најгоре поступају. Када би је видели, бар би места за мало стида остало. Овако не остаје често ништа. Хара нудистички у својим безакоњима. Поносно. Да сви виде. Ништа без погледа просутог по себи. Тако се стиче потврда сујете. И да је бар сујета ради нечег у чему се и сами осећају добро, али није. Осећају се одвратно. Ако има нечег горег од једног осећања усамљености и празнине, онда су то две усамљености и две празнине које правдају своју голотињу и бездушност једино комплексом несхваћености. Која је цена тога? Немир, сасвим удружено и сасвим изобилно…
  • Ако је шта презрено и одбачено, погажено и увенуло, не значи да је безвредно, не значи да је бесплодно. Поредак овога света дозвољава да најбољи листови од људи отпадају. Код Бога је другачије. Он враћа ишчупано на Дрво Живота назад да настави да живи и да цвета. Мало ко је схватио ту мисију Цркве. Сви су се саплели на мртву природу другог. А што Бог закваси и ороси, може ли без живота у себи бити?
  • Неко нема ништа осим сећања…
  • Оно што те дозива је одјек гласа који не жели да нестанеш.
  • Све пролази… Једино снови остају…
  • Ко зна, можда су само велики људи способни да поднесу своје затворе са обзиром да се мали људи показују беспомоћни и на слободном терену.
  • Само аутентична љубав изводи живот из фикција!
  • Некада су људи као масивно гвожђе које носе у крвотоку – тешки себи, а не само другима док се тискају у колонама за било шта. И да нема неког већег смисла, сав бесмисао би се огледао у раном устајању и касној уснулости да на исти такав начин започне и заврши један дан – сваки дан.
  • Незахвалност овога света никада није задовољна оним што има, а неки би све дали да барем достигну мрвице које им недостају, па опет ни ускраћени за нешто не губе захвалност.
  • Свако има своје фантоме. Питање је само да ли им жели подарити добродошлицу оберучке или не?
  • Да ли парадокс или иронија питање је, али што се више поредака умножава – све веће отуђење међу људима почива. Истина је, свако се држи своје путање да не би угрозио другог, али шта ако без судара, без исклизнућа у оно непредвидиво, нема аутентичног сусрета?
  • Подај погрешним људима топлину дома и они ће од њеног крвотока направити за тебе гробницу.
  • Аутентична љубав почиње само тамо где је истинско разумевање другог уткано у властито срце. Све остало могу бити страсти и психозе.
  • Добар погон не зависи толико од услова колико од жеље да покрет не престане – ова тајна је позната само љубитељима стваралаштва.
  • Живети за свитања када си малодушан – то значи већ у нади стајати.
  • Када радиш оно што волиш – испунио си своју сврху.
  • У познању своје смртности лежи ризница која отклања свако злострасно деловање.
  • Заљубљеног у своју испуњеност тамом, ни сва светлост Небеског света не би била довољна да га од таме преокрене. Прво мора доћи слободна одлука. Воља. Тек онда настаје преображај!
  • Умор и разочарење не значи обуставу лета…
  • Некоме је самоћа изазов а некоме потирање.
  • Искушење сваке замишљености јесте добровољно пристајање на искључивост за другог спрам себе.
  • Ко превише очекује од тебе – закриљује да не види ни тебе, ни себе.
  • Где је велико поверење – нови се путеви отварају.
  • Постојане људе обличје света неће променити.
  • Свест о својој пролазности не укида пролазност. Свест о свом дуализму не укида дуализам. Шта онда остаје? Рад на разблаживању фрагмената. Аскетизам није довољан ако нема Божије помоћи.
  • Само онај ко се осећа изгубљеним – само је такав способан да тражи себе.
  • Највеће освојене висине не сведоче аутентичност ако и на највећем врху самоћа остаје главни проблем. Дозовеш ли своје име над амбисом – ко ће се одазвати? Неко други те мора ословити да би потврдио твоје постојање. Толико је велика тајна човек, јер није створен само ради себе.
  • Најмања љубав укида и највеће суморне боје постојања.
  • Неодговоран човек се храни огорченошћу, а одговоран – одлучношћу.
  • У тачки спокоја свако чини своју службу без сударања са другим.
  • Колико слободе стане у човека који све границе своје просвећености стави у изолацију од света?
  • Ако је човек довољно стабилан, онда му ни потопљен чамац од живота не губи прамац.
  • Ослонац на Д/другог – први и последњи стуб човечности…
  • Да би један однос функционисао – не може само једна страна да воли.
  • Људска љубав, докле год је склона субверзивности, колико год била заносна – не може бити савршена.
  • Лако је гледати испод ока, тешко је волети кроз поглед. Па опет, није ни свака намрштеност производ презира према другом. Неко је само имао тежак дан и не жели зло ником. А можда баш у том напору што сам себе носи, кроз свој двоглед очекује од тебе бар мало разумевања. Стога, узалуд ведрина у твојим очима ако си равнодушан према другом.
  • Свако има свој ментални матрикс. Питање је само да ли жели из њега да изађе. Можда се проблем вечног живота само око тога своди.
  • Јефтина психологија тражи кривца за своје страхове, али често се дешава да онај кога напада није ништа друго него подлога на којој он не може да оствари своје најинтимније жеље.
  • Повлачење од живота не успоставља – живот.
  • Живот је стална борба са својим малаксалостима. И није снажан онај који себе држи за необоривог, за отпорног на кидисање других, већ је снажан онај који зна у чему је слаб али се не узда у своју снагу.
  • Многе идеје не изгледају паметно, али ако им је позадински процес игра, онда је идеја у самој игри испуњена.
  • Самоспознаја не бива без искорака из своје помрачености. Тек на светлу Другог, када свака фарса мутаве анонимности прекине своју тамну заверу и неосновану увређеност, човек може да види себе какав заиста јесте.
  • Свакоме је потребан кутак мира који не трпи никакво претварање.
  • Ништавило нема алтернативу докле год најмања присност има разлог за постојање.
  • У провереним пријатељствима нема саблажњивања чак и ако ти на кратко неко окрене леђа.
  • Чисто срце нема потребе да има осећај за стидом или страхом од казне.
  • Оно што није способно за демаскирање, није подобно ни за реализацију људскости.
  • Претерана брига, последње коначиште проклетих.
  • А шта ако је аутентичан правац проналаска циља ако све путеве за собом оставиш? Јер докле год се будеш освртао за собом, како ћеш прави пут да пронађеш испред тебе?
  • Потруди се да не оголиш сувише себе пред другима, јер онда ништа неће остати од тебе – за тебе.
  • Коме се није смучило властито паметовање макар једном у животу – тешко да је до памети икада стигао.
  • Човек је увек склон лутању. Али ако успе да добро сложи коцкице у себи, на крају ће добити једноставно решење.
  • Узвишене ствари велике људе уздижу чак ако су им несигурне екстазе, док мале људе ни највеће вредности не стимулишу да бар некако из обамрлости изађу у кретање.
  • За љубитеље живота нема бољег адреналина него када те властита жеља за постојањем разнесе тамо где се оберучке препушташ.
  • Неки људи заиста не виде своју наивност када трагикомично покушавају да сакрију себе од лица света. Јер у свету све можеш бити али анониман никако. Што већу дистанцу ствараш – све већа срамота бива. Уметност је бити дискретан али ће злонамерни и ту пронаћи повод да оголе твоју тајну.
  • Проблем неких људи је што сав њихов немир, гангрена, болест долази из осећања што су осуђени да своје време и простор деле са људима до којих им је понајмање стало. За човека који ради на својој љубави тог проблема нема, јер своју слободу не темељи на ослобођењу од других.
  • У сусрету са Богом свака могућност изолације је осакаћена пред пуноћом која се указује.
  • Када између два теснаца од сивила свакодневнице нађеш парче светлости која није од овога света, тада проналазиш одјек своје душе.
  • Ко те благосиља претаче ти душу из гусенице у лептира. Не буди равнодушан на то.
  • За оног ко има петљу да се отисне изван постављених граница – нема те петље која га може лимитирати да се креће једносмерним калупима.
  • Није страшан страх већ је страх од страха оно што паралише. Постоји много страхова али је већина ирационалне природе. Ако љубав није довољна онда сигурно вера помаже.
  • Само онај ко не болује од нарцисоидности има могућност рефлексије.
  • Није умор тескобан, него што нема никог са којим би се он могао поделити.
  • На нестајање пристаје само онај коме није стало до себе. Али и ту имамо парадокс. Јер што се не омрзне – не може ни да настане.
  • Сваки дан носи своје бреме, али некада за промену није довољно ништа више од мириса првог јутра да би човек напунио своју вољу за живљењем.
  • Човек не броји своје напоре да освоји место где се осећа најтоплије.
  • Када човек не зна шта ће са собом онда прави глупости. А да би некако оправдао своју глупост покушава је осмислити. Тек на крају почиње да даје именовања да је посреди такве глупости: уметност, естетика, философија, или нешто друго. А да у таквом самопозирању нема ничега осим неукуса која једва да имитира а камоли додирне граничне вредности набројаног.
  • Не радује се човек свом одразу колико се радује што кроз лице другог може свој одраз да види.
  • Када схватиш живот као игру онда се и свет око тебе доживљава као чигра чија философија никада не престаје да буди радозналост и чуђење. И колико се са тим светом играш – толико развијаш и своје сензибилитете. А ту свет неће остати равнодушан.
  • Полетност духа не гледа на могућности.
  • За хармоничну душу нема те субверзије која може да скучи даље корачање ка свом циљу. Дисторзија настаје када циља нема а ни човека на том путу.
  • Где таленат није препознат – не остаје ни публике.
  • Између промоције себе какав би желео да будеш за друге и какав заиста јеси пред собом – зјапе понори. Али последице само код тебе остају у болној власти. Други ће носити слику о теби коју си им сам понудио а да истина остане на некој сасвим трећој страни.
  • Сви увек негде журе. Свако мисли да ће пропустити нешто. Нешто веома важно. Свако је наштелован сатом којим неко други диригује без пардона и сасвим подмукло. И можда ни та механичка сатница не би толико била непријатна да у целој тој брзоплетости људи не игноришу једни друге и не прескачу их као мртве ствари.
  • Неће други уместо тебе бдити над твојим понашањем. Ти отвори очи. Ти мораш остати будан…
  • Ако љубав разумеју животиње иако немају појмове да је изразе, зашто онда човек не разуме љубав а има дар чиме би је могао изразити?
  • Аутентична лепота не трпи огољеност него се храни на рубовима властите прикривености.
  • Једино у истинској љубави нема импровизације. Или волиш или не волиш. Треће нема. Треће је фалширање без рефлексије.
  • Можда нема свако власт да осили своје интроспекције. Ако је и нађе, колико силе му је још више потребно да прихвати одраз који затиче?…
  • Превара, прво и последње уточиште најслабијих.
  • Није битно са чиме располажеш већ какав ентузијазам поседујеш. Онда ни остатку тебе неће бити тешко да достигне оно што недостаје.
  • Докле год човек негује своју скученост дотле ће и воајеризам као производ осуђивања других са дистанце тражити верификацију своје позиције.
  • Свако има своја губљења. Проблем је када неко од тога ствара властити перформанс из чије патологије не жели да изађе. Да иронија буде већа – мисли да је и другоме то занимљиво.
  • У каквим мислима боравиш, у таквим мислима или изгараш или исијаваш. Стагнација не постоји. Ако мени не верујеш, питај своје неуроне – сами ће ти рећи…
  • Увек је скромност доносила више талентованости и ставаралаштва него изобиље.
  • Једино још дечија срца одбијају да их пустиња света претвори у себе.
  • Када положиш, одложиш, своје наоружање, почиње време мира, тренутак екстазе.
  • Свака ништина губи на запремини тамо где је љубав између двоје капарисала свој кутак вечности.
  • Људи мисле да је агресија мерило моћних. Зашто се онда осећају немоћни када су агресивни? Аутентично осећање снаге не почива у свемоћи већ у осећању мира које ниједна сила не може помутити.
  • У неким растанцима као да некад одлази само једна страна, она друга никада не престаје да чека.
  • Међуљудски односи су поремећени докле год свако понаособ само себи светли а између људи и даље остаје мрак да један другог не виде, и ништавило да један другог не познају.
  • Медији, као и социјалне мреже, су ту да учине да се прво људи отуђе једни од других а потом да уједине људе у губитку критичког става. Кулминација је занимање – празнином…
  • Некада, да би задржао бољу слику о људима – мораш зажмурити.
  • Добре забаве се увек заврше пустињом срца. Онда, дакле, остаје питање: колико је ту доброг уопште било?
  • Велики човек није посесиван да по сваку цену задржи неког, него према мери љубави своје пушта друге на слободу макар се више не осврнули за њим.
  • Колико год се човек дотеривао да промовише своје најбоље издање – увек остаје довољно свести у њему да му каже да је прећутао своје унутрашње насиље.
  • Аутентично осећање јединства своју хармоничност црпи из саботаже сваке поделе.
  • Није битна величина снаге већ величина срца јер је срце оно чија снага кроти и највеће дивљачи – како у себи, тако и у другом.
  • Неко од философа рече да је потребан скок у веру, али није речена главна ствар: да тај скок припитомљава срце!!!
  • Увек је тако било, малих звери су се непотребно плашили читави чопори бројнијих. Јер где је страх усађен – контрола је лакша…
  • Добро друштво увек има повољне ветрове јер не гледа на услове у којем би се могло изразити, него јер се ослања на љубав која посредује у чему се и састоји добар прамац.
  • А можда заиста све наше чежње и љубавни идеали крећу из детињства, из онога света када смо и да ли смо уопште били вољени, или само нисмо препознавали даровану емоцију. И ако има неког незадовољства међу свима који воле, она се може огледати само у томе што не познајемо безусловност да сами волимо и будемо вољени такви какви јесмо. Све остало је шупља прича…
  • Само оно што је просијано Другим – може да сведочи о аутентичној лепоти…
  • Док постоје неке здраве чежње – имаће се ко и осврнути за њима. Можда у почетку неће деловати реалне, али ни то неће бити битно ако чисто срце има због чега да се радује.
  • Игнорисање стварности и одговорности које са њом иду неће увек благонаклоно гледати на твоје препуштање. Истина, ти можеш да пробаш тако живети, али тиме се непријатност бола неће смањити.
  • Људи ће учинити све да сакрију себе али не крије свако само недостатке већ и врлине…
  • Лепота снисходи теби само онолико колико се ти ка Њој пружаш.
  • Радост – последња одбрана оних које свет није прегазио.
  • Посластица живота се налази у малим порцијама. Велики залогаји задаве суштину.
  • Пропуштене прилике се не враћају осим ако не доживе властити бродолом.
  • Ко је јео од Дрвета Живота жури да још са неким подели своје искуство. И управо га такви кораци откривају јер се ту најбоље види да ли за собом оставља мирис или само бежи од свог распадања.
  • Свако има неке своје демоне. Само што се будала са њима поноси а мудар тражи победу над њима.
  • Грубим духовима некада ништа више осим мало помиловања није потребно.
  • Где живот није дефлорисан – чистота налази алтернативу.
  • Ко се уморио од сивила свакодневнице гледа да и по најтмурнијем времену нађе место за игру душе. Ако има више од једног – тим боље.
  • У ишчекивању грознице петка вечери најважније за празне људе је да забораве на свој живот и стварност свакодневнице. А после шта од човека буде и остане.
  • Онај који воли свој живот – не оклева да му дарује најсвечанија сагледавања. Блажен је онај ко тако јутра почиње и вечери завршава.
  • Увек ће нас чистота деце подсећати на окрњену невиност своје душе. Ако смо људи. Ако је остало нешто од детета у нама које се не стиди овакве опомене.
  • Неко осваја недостижне висине али своју празнину ни тада не одриче.
  • Ако је шта увенуло не значи да неће поново процветати. Не треба драмити и фатализовати тамо где ће оно у чему нисмо успели једном само наставити свој природан ток.
  • Ако те неко учи да ходаш право не значи да мораш остати глуп да не знаш шта је бочно. Некада на сасвим секундарним детаљима човек упозна целину смисла.
  • Добра воља сама кроји степенице расположења…
  • Неки људи су спремни да жртвују све да би спустили своје жеље са неба поред себе, али на крају када све задобију опет остају насамо са својим незадовољством. Да ли је уопште човеку па и потребно да испуни све своје жеље? Или управо зато што и не може – држи себе сигурним на ивицама разума да не полуди као онај који све има?
  • У тесној души радије станује самобрисање неголи буђење из мртвих.
  • Када пронађеш извор свих ствари – жеђ више нема право на негодовање.
  • Нема веће креативности од жеље за откривањем својих и туђих светова.

 

Advertisements