Знаш и Сам колико је времена прошло, Господе!
Још увек сам далеко од савршене љубави,
Још даље од праштања тамо где некоме
Није довољно једном да ме превари.
Мали сам, ништав, знам…
Пуно времена ми је требало да научим
Да ниједну своју правду
Не морам никоме доказивати.
Пуно тога Си ме научио у одсуству другог.
Сада знам под водом да дишем
Али, нека отицања ипак опстају.
Нема у мени правде
Али нема право неправедан да ми то каже.
Не замери моју сујету, јер
Твојим судовима једино верујем!
Схватио сам свој пакао у једном стрипу
Када је похлепан све изгубио.
Сада ме нешто друго брине
А Ти наравно ниси дужан Ухо да пригнеш
Али стварно бих волео да ме превариш
Ако посумњам у то најмање:
Бојим се да не отворим неке старе ожиљке!
Не могу поново да пролазим кроз теснаце од тих ножева!
Не смем да се уносим више у неке људе,
Јер и Сам знаш да некоме Твоје распеће
Ништа осим равнодушности
Није донело.
Не молим Те да ми испуниш све жеље, воље,
Не молим да отклониш сва страдања
Нити да увек приближиш утехе,
Било би себично, незрело, знам…
Али Те молим да шта год на мене дође
Никада више
– Никада, чујеш ли? –
Не отклони Твој свети мир
Чак и када вино из тела надође.
Најпре, молим Ти се
Осујети све моје планове и жеље
Ако ниједан, ниједна није
По Твојој сведивној вољи
Која ипак боље од мене зна
Како се крчи пут смисла
тамо где је оно вечно – најпожељније…

Advertisements