Однос астрологије и Цркве?

По хришћанском учењу човек је узвишенији од звезда. Мало је дискутабилно како положај планета и звезда може утицати у неком „судбинском“ смислу на живот човека када је идеја судбине неспојива са хришћанством. Некада су астрологија и астрономија биле синонимне стварности. Већина се позива на чувене мудраце са истока који су пратили нетипично кретање једне звезде која их је водила до поклоњења рођењу Исуса Христа, у чему се аргументује први исказ који поменух. У данашњој ери експлоатације хороскопских знакова, идентитет човека је опасно пољуљан сујеверном прикљештеношћу која из њега одсеца оне најлепше благодатне потенцијале. Волим да кажем да се сви крчкамо у истој чорби. Можда неке назнаке нечијих карактеристика заиста постоје, да не будемо превише искључиви, али особине никада нису биле крајње мерило нечијег идентитета а нарочито не концепта спасења. Пођите само онда од наивне логике да је Исус био Јарац у хороскопу, а добро је познато да су јарчеви по таквој ниској логици ствари препознатљиви као тешки, тврдоглави а неретко мелахнолични људи. Не бих се пуно обазирао на такав приступ.

Да ли су исте молитве код православаца и код католика?

Чак и да нису, иста им је вера. Нема разлике. Исти однос према истом Богу негују. Православни свет би можда могао мало да смањи те надмене претензије да полаже ауторска права на Бога и његову благодат, јер је слично чинио јудејски свет, па смо после видели шта се њима догодило.

Када би у Цркву могли да идемо преко интернета, да ли мислите да би би било више верника?

Не може се бити верник „онлајн“. Монитор нема власт да преда благодат. Однос се не може симулирати, као што се ни ви не можете причестити преко монитора. Можемо говорити о предавању неког заједничког искуства или смисла другоме, али у димензијама светих тајни „конекција“ не може заменити суштину Божије стварности. Запитајте се и сами, да имате некога кога волите, ко живи далеко од вас, да ли би вас задовољило да се доживотно са тим неким остварујете само преко „десктопа“ или бисте пожелели конкретан додир, загрљај, пољубац? Сад такву паралелу пребаците на стварност Цркве па ће вам се дати одговор. Дакле, апсолутно је ирелевантно да ли ће статистика бити већа или мања, као што се и сада многи осећају верницима и тако се декларишу, али мало кога заиста занима димензија Литургије. А наш Бог никада није био Бог статистике. Чак и када је прва Црква почивала на неколицини следбеника то није укидало њену валидност и пуноћу.

Када Исус Христос дође други пут, да ли ће нестати мржња међу људима?

Не мора се чекати његов долазак пасивно да би та мржња сада престала. Од нас зависи. Ако је концепт пакла тачан макар за микропромил, онда видимо да се мржња може наставити и у вечности.

Да ли Бог прави разлике између мушкараца и жена?

Не, човек то чини.

Ако је Бог љубав, зашто је потопио Земљу?

Да ли се уопште тако нешто икада догодило? У Библији пише да се Бог покајао након потопа. Ако се Бог каје, онда Он не може да буде ни савршен, ни Бог. Дакле, нешто опасно шкрипи.

Да ли се треба строго придржавати Божијих заповести?

Не, ако сте склони фанатизму и искључивости. Заповест не треба доживљати као наређење, већ као сугестију која нас може усмерити на прави пут. Али, чак ни тада, ако смо уопште на правом путу, нема гаранција да ће нас било која заповест аутоматски заштитити од неприлика. Не прецизирате на које заповести мислите? Ко се држи Христових базираних на љубави, онда му Мојсијевих десет уопште нису потребне.

Колико често треба постити?

У данашње време Црква је мало изгубила компас по том питању. Такво претеривање је приметио чак и покојни патријарх Павле који је разматрао скраћивање поста, али је све остало мртво слово. Приметио сам да они хришћани који заиста раде на својој трезвености имају посебну одбојност према почетку поста. Није то непримерно, само не желе да робују форми. Схватили су суштину и велику важност богослужбене стварности. Рад на њиховој трезвености је већ неки вид поста. Ранијих година сам то називао посном културом или стицањем посног темперамента. То су оне смелости када човек може и да прекрши пост а да неуздржање не овлада њиме. Робови форме лако постају укочени испосници који се на сваки дашак ветра још лакше саблажњавају. Неки просто презају да промовишу такву побожњачку учауреност и страдање у неком пијетистичком аранжману. У једној величанственој серији „Млади Папа“ нађох занимљив исказ, па ћу га парафразирати: „Људи мисле за нас хришћане да се ми лако саблажњавамо гресима других, а не виде да смо много безазленији, као што ни хирург не обраћа превише пажње на крви која се затекне на његовим рукама…“

Које услове човек мора да испуни да би се замонашио?

Колико људи толико ћуди. Колико манастира толико правила. Што се мене тиче, јер владика нисам, нити игуман неког манастира, мислим да нема правила. Да сам ово што нисам – тражио бих добро и ватрено срце. Наивчине и бестидне не бих лако пуштао, али бих добро разликовао да подвучем границу између бестидних и бунтовника да се не бих огрешио о бунтовнике, јер они имају ту ватру коју сам поменуо.

Зашто људи треба да иду у Цркву када могу да се моле било где?

Исправно становиште. Али реално, Црква није фиксирана стварност него је има било где, на сваком кораку. Данас треба уложити већи напор да се Црква заобиђе да би се човек молио било где. Мало је глупо, знате. Волео бих да смо као муслимани који се не стиде своје вере као што се ми стидимо свога Бога, па да се по улицама клањамо и молимо, али није тако. Наравно, брзо бисмо завршили као некада фарисеји који су дизали руке по трговима да их народ види. И данас многи млатарају бројаницама на сличан начин. Мислим да нам је Бог оставио довољно дискретности да се можемо незапажено молити на свакоме месту, али искрено не можемо се причестити на свакоме месту, јер се на свакоме не служи литургија. Истина, ни сама Црква не зна где су њене границе када је у питању оно да „Дух дише где хоће“, али дозволимо некад да сам Бог у нама подвуче ту границу.

Да ли се после Исусовог васкрсења догодило још неко?

Не, Он се назива Првенцем из мртвих. Ми остали, живи и мртви, чекамо свој ред.

Да ли може да постоји човек без вере, наде и љубави?

Може, али не може такав да не осећа да му набројано највише недостаје. Можемо и подићи улог у питању: да ли може да постоји човек без вере а да има наде и љубави? Може. Искрено, мене више брине које све могућности и надмогућности показује човек без вере спрам људи којима је дарована велика благодат а да и даље не показују неке веће промене.

Зашто Црква одређује свештеницима место где ће да служе а да се свештеници ништа не питају?

Између контроле налик страховлади и послушности налик љубави – танке су границе.

Шта добијамо на исповести?

Ако имате трговачке односе са Богом – не добијате ништа.

Зашто вера и наука не налазе заједнички језик?

Било је покушаја, али све те „научне одбране вере“ некако разводњавају жестину саме вере. Све научне ствари, од претпоставки до чињеница, почивају на законитостима овога света, док је средиште вере ипак изван овога света и не може се бранити, нити доказивати концептима овога света.

Зашто неки људи мрзе Цркву?

Из истог разлога зашто мрзе сваког оног ко им сведочи стварност која од њихове одудара. Можда само нису нашли довољно љубави коју су очајно желели да нађу, па их је неко докрајчио својим понашањем. Има ту и других психоза. Недавно сам причао са неким људима, интелектуалцима. Они нису против вере, нити против Христа, али имају неку „урођену“ аверзију према свему што на мантију и молитвеност подсећа и личи. Занимљиво је приметити да су они сами дошли до неког псеудо-става да их је Црква одбацила, док у стварности није тако, него су сами себе дистанцирали јер су негде умислили да Црква не може да их прихвати такве какви јесу. Зато су идејни конструкти неке монополизације вере од стране црквене јерархије изузетно опасни.

Да ли је грех истраживати друге вере?

Ако сте у својој постојани може само да буде на корист.

Зашто сви имамо трунчицу похлепе у себи?

Да је бар трун и да је само похлепа. Драго ми је да сте искрени са овим питањем. Жао ми је што смо лицемери. Али, опет, није ни свако несавршенство са наше стриктно људске стране аутоматски производ намерног лицемерја. Слаби смо. То је најпоштенији одговор. И када бисмо сви од овога полазили, према себи и другима, мање бисмо били жељни да грешимо, и још мање бисмо имали злурадост да некоме тако брзо пресудимо. Толико је једноставно.

Да ли смо свесни некад својих грешака?

Мислим да смо увек свесни, али да би човек дошао до тачке пада, он мора да створи кутак који ће и од своје савести сакрити као регистровано. Није, дакле, поентирање неког пада у избегавању сведока, него у неутралисању својих сензора, игнорисању својих унутрашњих детонација. Човек мора да зажмури пред собом да би нашао простор да се изрази негативно. Тек после долази освешћивање.

Да ли нас Бог намерно некад доводи у искушење и не даје нам никакве знакове да грешимо? 

Бог никога не искушава. Сами себе искушавамо. Не постоји зона зла која једном пређена може бити већа од димензије љубави Божије. Није Он тако мали и сујетан, злопамтљив, како га доживљавамо према својој мери. Знакови постоје, али слеп човек ни у чему не види знак. Истанчана савест је увек прва опомена, али Бог није равнодушан да и кроз друге видљиве ствари покаже другачије устројство примера. Зависи где и како гледамо. За онога ко воли свој грех, ни сви семафори и билборди овога света, са даноноћним неонским осветљењем, не би били довољни да одустане.

Зашто Бог дозвољава да неки људи живе у сиромаштву и беди?

Реално, није их Он таквим начинио да би их из тога избавио. Многи су покушали у историји да креирају најсавршеније социјалне програме који су се показали неуспелим. Да зло буде веће, неки и данас покушавају такву реанимацију. Вратимо се на терен: неки људи воле своју беду, а други се доживотно муче са немаштином. Једни су пасивни, други су активни. Једни просе, други се боре. Мени није непозната свест просјака. Ту су и друге полуге света, почев од капитализма па надаље. Све се оне базирају на манифестацијима разних похлепних конструкција света какав креирају разни банкарски и други сектори. Све то негде мора створити јаз и последице да најслабији испаштају. Беде је увек било. Беда је озакоњена бахатошћу надређеног. Има и код Христа једна мисао када каже ученицима да просјаке увек могу имати али да њега не могу увек имати. То наравно не значи да се Христос ругао немоћнима. Па ипак, не могу да се отмем утиску да иако сиромашни немају позицију на којој им се може завидети, показују већу истрајност да живе. Више поштују живот. Некима чак и здравствени имунитет више ојача. Наравно, то није правило. Мени је тешко да схватим да постоје бескућници који спавају на мразу без обуће још увек. А неки су толико постали равнодушни према животу, јер долазе из ко зна које потресне приче, да само тако одлажу дан своје смрти за коју живе најрадије. Све ово треба да прозове не само црквене службенике, већ сваког оног који има елементарно, да се активније укључи у искорак према другоме колико му могућности дозвољавају. Ко зна, можда је крајња беда душе богатство које немаш са ким поделити. А ово казах, јер не мислим само на имовинско стање, него и на оне који су стекли многа духовна и интелектуална богатства а да их задржавају само за себе.

Да ли ћемо у Рају испаштати за своје грешке?

Ако смо већ у Рају – како бисмо могли испаштати? Веће је питање да ли ће нас Бог познати као Своје када дође Последњи Дан. Ми смо сада негде на релацији: „Стојмо смело пред престолом благодати!“ и: „Ко мисли да стоји нека се пази да не падне!“.

Да ли је грех ако се после развода други пут венчате у Цркви?

Мало су ми се смучила „грехоцентрична“ питања. Веће је зло ако се у било ком, првом, другом, трећем браку, или у било каквој безбрачној заједници живи без љубави. Знате, има људи који су више верни свом првом браку, који може формалистички трајати и доживотно, а да су се приклонили само замишљеној слици о браку док су своје љубави једно према другоме одавно одрекли. Развод је ту најмање грешан, ако ме разумете.

Зашто се поред једне крсне славе слави још неколико светаца а негде и преслава?

Зато што су људи докони да сабирају светитеље као кликере или амајлију против урока од свог постојања.

Колико пута у току године треба да постимо и да се причестимо?

Ако се уздржавате од Бога, од причешћа, узалуд је сваки пост. Колико пута? Колико пута бројите када сте неког заволели или пољубили? Бесмислено је. Чак и да је пост предуслов да се сједините са Богом – бесмислено је. Љубав тако не чини. Претворили смо Бога у скуп обичаја, прописа, вештачког и психолошког ритуализма а да нам Он као Он уопште није битан, нарочито након поста и причешћа. Погледајте изблиза профиле јеванђељских протагониста. На пример, Марије крај ногу Исусових, Јована на рамену Христовом, капетана који разговара са Исусом о болести свог слуге, Закхеја који се пење на дрво и указује гостопримство Христу, итд. Сви су они, и још многи други, крајње једноставни и у потпуности оперисани од униформности и протоколизма у опхођењу према Богу. Такви и ми треба да будемо.