Иза свих мојих проговора
Никада нисам волео речи.
Лизао сам спокој на сасвим другој страни.
Умарам се брзо, често,
Не волим дуге разговоре.
Мрзим дијалог, објашњавања,
Драже ми је лице чију муку могу попити
Потпуно без речи.
Доста сам глумио исповедника.
У прошлим временима нема човека.
Апсорбујем маховину света и свих космоса
Далеко од анализе свих жилета.
Речи су пијанство,
Речи су чудотворење!
Али, не могу више…
Кажу да је дијалог мера човека –
Ја мислим да је ћутање,
Кажу да кроз реч бива присност –
Ја видим само раздирање,
Кажу да реч ствара свет –
Ја видим само отуђење.
Код мојих ћутања дистанце нема,
Не крчим тако свој пакао.
Замарају ме слике, кадрови, путовања,
Још више натапања догађаја, вести.
Волео бих један непомак
У којем мировати не значи смрт.
Нисам депресиван,
Депресиван се руга животу својим нерасположењем.
Код мене је прослава свега што дише!
Али тај свет који подижем
Под уморним капцима свакога дана
Још није дошао тамо где поглед простирем…

Advertisements