Синоћ сам те пронашао опет младу!
Било је крајње време
Да ме пустиш и да се препустиш
Било је дивно са тобом бити то што јесмо,
Јер се догодило чудо
а да га нисмо ни приметили –
Како једно сломљено дрво
Отцепљено од корена
Не престаје да цвета и да ствара мирисе
На којем смо резбарили своје успомене.
Постали смо наједном живи
Смирени самим постојањем,
Говорили смо као љубавници милион сати
А да је све прошло као трен
Од дегустације занимљивости.
Причали смо о прецима у нашој крви,
Смејали се досеткама наше немирне деце,
Пропутовали смо кроз туђе мржње
Мада само на кратко,
Споменусмо и привид смрти
Само да би се од њеног спомена
Привили једно уз друго још више,
После смо платили карту да читамо
Једно другом мисли
О највећим дубинама наше дивне вере,
Да би на крају заспали као суво грожђе
Умотани у коже и снове као у јоргане.
И би вече и би јутро, нови дан
Пресаздан јучерашњим –
Хвала ти за љубавни превоз
За доручак добре воље,
Хвала ти што ниси поверовала
У своју старост,
Хвала ти за све…

Advertisements