У црном ореолу над Београдом
Душа је свитање без асфалта,
Живот тражи надокнаду
Али пустињу сваког презире.

Људи се заклињу у шапутања
Људи чачкају нос као галаксије,
Сви смо будале колико смо паметни
Ипак, стид се поносно држи у џеповима.

Птице одавно не желе да буду селице
Сите неиспуњених хлеба и игара,
Јер нема ни топлине тамо
Где им се обећава старо као подгрејано.

Живот је воденица меса
Ако је страх све што разумеш,
Не подвијај реп када те гађају каменом
Више вредиш од сваке пијавице.

Не веруј превише мучитељима
Ни ексерима у свом месу када те мрзе,
Јер, смирен човек не живи од својих рана
Само идиот трпи њихово бројање.

Ти буди што јеси сваким ставом
Али не скрећи превише пажњу на себе,
Твоја жртва ће имати вредност
Само ако је задржиш прећутану…

Advertisements