Да не заборавим свој умор
Како је био одмах убијен још на вратима
Када сам ушао у стан
Тобоже забринут где су нестали најбољи делови мене
Најбоље целине мене
Усред просутих лампица по свим собама
И направљеном вечером
Која је слала смирене димне сигнале.
И ја сам узео глуму на себе једнако
Наивно се играјући жмурке
А онда сам после троја отворио
Четврта врата
И тамо су стајали румени од среће
Две секе и једна мама
Загњурени у моје обличје
Срећни за моје огњиште
И још више јер се са посла вратио тата
Као да је космички догађај посреди
Као да се обнавља ватра
И највећа свечаност
Што смо сви на окупу
Што се волимо у једном тренутку
Од свих векова
Баш сад, баш данас и овде…

Advertisements