Јеби га…
Не знам како је код вас,
Али ја док се не повредим не смирујем се.
Стварно не могу да се савладам
Када нека глупост царује.
Не, никог од вас не зовем глупим
Нити бринем да вас негде не повредим,
Јер не умем да ласкам
Тамо где неки од вас себи највише подилазе.
Али бринем за сваког од вас
Чак и кад вас некад уклоним из видокруга,
Када видим чему се клањате
И која матрица је ваш идол.
Наравно, имате своје право,
Није мој суд пакао већ само гласно размишљање.
Јесте, могу да кривим гене, васпитање, систем, неосећање…
Али, зар није боље гледати даље
Тамо где пресуда нема кредит на постојање?
О чему говорим?
Већина вас има велико животно искуство,
Неки високе школе и јака занимања.
Шта вам се онда десило
да се само у једној сфери херметички лоцирате?
Или, да у свим угловима своје кутије од становања бића
трампите таленте и шире слике
Од рамова које вам свака ситуација света као неизмењиву истину намеће?
Узалуд вам цео животни век и сва школовања,
Потомство и хијероглифи од сећања
Ако немате критичко сагледавање,
Него љубите све што не трпи промене.
А као законици хоћете план, програм
И готова решења?
Да вам неко каже: „Овако је, другачије бити не може!
У овим прописима је сво ваше здравље и мир!“
И да вам је у томе цела сатисфакција
Што сте баш ви праведни и трезни,
Пуноверни и пречисти,
Док другим смртницима укидате право на постојање што нису испунили –
Ваша очекивања како свет, Црква или неки други људи
Требају изгледати…

Advertisements