• Шта вас је привукло хришћанској вери? 

За мене је питање Божијег постојања текло у размерама страшне егзистенцијалне кризе. Или све, или ништа. Размишљао сам, као млад човек, да ако Бог постоји – ништа за мене више не може бити исто, а ако не постоји – због чега бих боловао било каквом облику страха и кривице. У почецима, дакле, јефтин страх од пакла и неки вид кривице, не разумевајући адекватно тајну покајања. Имао сам велику аверзију према Цркви и богослужбеној стварности на којој се доста инсистирало, нарочито у теолошким круговима. Моје прво проходавање у вери је дошло захваљујући књижевним радовима владике Николаја Велимировића у чијим философским и теолошким делима сам одмах „препознавао“ дубине Божијег призива кроз невероватне одговоре који су ме одувек занимали а да нисам имао са ким да причам о томе. У то време верске наставе није било. Касније су дошли много већи вукови, тако да сам могао да заузмем критички став и према Николају и другима. Ипак, није ни то била прекретница. Љубав Божија ми је деловала некако сувише поетски апстрактна, сентиментална, старозаветно гледано чак брутална, у нескладу не само са животом који сам живео, него најпре у раскораку са светом који је форсирао свој темпо и тренд живљења. Сам себи сам деловао као ванземаљац покушавајући да се крећем узводно. Доживљај Духа Светога ме је привукао. Али, моје прво искуство није било уопште позитивно, афирмативно, блажено, како год хоћете, понајмање у складу са описима нестворених енергија Божијих о којима су писали многи оци, аскете и теолози. Напротив, било је продорно, непријатно, одвратно, негативно. Као када би вам неко убризгао милион црва а усред сваког пустио висок напон струје који пролази кроз цело тело. Касније сам, као млад човек тада, пао у стање тешке депресије. Нисам знао шта ми се десило. Падао сам у тешко стање очаја зашто се лоше осећам тамо где је место светиње. Мислио сам да ме Бог не воли. Тек постепен рад на себи, вишемесечно привикавање на литургијска окупљања су доносила мало по мало сијалице у очи и напон у души. Бог се постепено почео у мени откривати не као онај који потире него као онај који исцељује. У то време сам доста писао о таквим искуствима, али било је пуно грешака. Верујем да свако пролази кроз то такозвано неофитско и псеудоревнитељско искуство. Накнадно сам налазио своја искуства и код других аутора у сличном обиму освешћено и изражено, па ме је то крепило и мотивисало да идем напред схватајући да нисам сам у таквој причи. Данас, када правим критички осврт на све то, као и на позицију Цркве, страшно ми је жао што се Црква некако преточила у моралну институцију а да ову димензију о конкретном деловању Духа Светога кроз тајну Цркве нико живи не помиње. Замислите колико би само људи другачије гледало на Цркву када би је посматрали кроз очи Педесетнице? Ту нема никакве моралистике, условљавања, прекора, критике и критизерства. Улазите у Нови Догађај где свако добија ореол према мери дара љубави Божије сасвим бесплатно! Искуствено! Невидљиво али искуствено. Наравно, Бог не гледа ко је ко, али и човек мора показати свој искорак да му је барем мало стало. То су оне чувене многотомне приче о пријемчивости и уподобљавању.

  • Кроз шта је могуће истинско схватање вере?

Не кроз „шта“, већ кроз „кога“? На основу свог искуства вере, али не као вере надраженој аутосугестијом, не вером одељеној од искуства Цркве, мислим да је немогуће управо без саме Цркве доћи до схватања вере. Приступати Светом Писму, или некој својој приватној вери само за себе, строго рационално и либерално, негде сакати саму веру. Вера није плод приватних убеђења, ставова, расуђивања о нечему, већ жива активност преточена у искуство других који конституишу заједно са мном Чашу Спасења. Наравно, Бог је епицентар, а ми сви остали се крећемо око Његове тријадолошке осе.

  • Да ли можемо бити верници без Цркве? Није ли довољно бити верник поштовањем заповести?

Већ наговестих претходним коментаром. Не можемо. Можемо ли бити људи а да нема никога да потврди да имамо своје постојање? Тешко. Чему заповести? Заповест се даје тамо где нема послушности. У одсуству родитеља дете гледа да формира своје понашање као да је родитељ присутан. Ако заиста родитељ воли своје дете, не треба му заповест, и ако дете воли свог родитеља, не мора нико да му говори како треба да живи. Нисте прецизирали да ли мислите на Мојсијеве или Христове заповести?

  • Због чега неки кажу да је Црква „истинско постојање света“?

Према питању могу да лоцирам шта сте претходно читали. Свети Максим Исповедник каже да је истина света есхатолошког набоја. Црква сада иконизује и успоставља оно што тек треба да наступи. Сада у залогу а онда у пуноћи. Парадокс. Није истина мерило мноштва милијарди где свако за себе може да има неко своје виђење истине. Христос се поистовећује са самом Истином. Истинито је, по Максиму, све што није пролазно. Ако се осврнемо око себе и у себи видећемо да је све пролазно. Овде се лаж не открива као прекршај неког моралног кодекса, већ као откривење и подвала смрти. Истинито је, дакле, само оно што је вечно. Што не трпи промене. Сам Бог јер једино је Он ослобођен од смрти.

  • Да ли смо заиста унутар Цркве сви једнаки?

Према мерилу Божије љубави – јесмо, али према служби коју свако од нас има, као и раду на себи и својим талентима – нисмо. Не може се говорити о некој једнакости која би подразумевала неку једносливеност. Тако би свако изгубио своју посебност, универзалност, личност. Мислим да сам негде давно читао код св. Јефрема Сирина да је сваки човек као звезда тако да све звезде не трепере исто, него у зависности од тога колико се ко приближио Богу – такав одсјај еманира.

  • Како да знамо да на прави и исправан начин исповедамо веру?

Не можемо знати. Али радимо на себи. Вера тражи проверу. Експеримент, ако хоћете тако. У неким културама своју веру не можете да доведете у питање без неке санкције. На просторима нашег менталитета дарована нам је абнормална слобода по том питању. Дакле, рад на себи, проверавањем свог искуства са искуствима других, надоградњом, усавршавањем, итд. Мени је лично увек био показатељ оно Христово: „Испитајте Писма…“

  • Да ли је све што се дешава заиста Божија воља?

Мислим да сам о овоме већ писао. Треба разликовати Божију вољу од Божијег допуштења. Отуда црне хронике свакога дана. Лако је рећи да је Божија воља љубав да имамо једни према другима (мада је аскетизам мала реч колико напора ту треба уложити), али је тешко идентификовати шта је Божија воља у сваком удаху и издаху нашег свакодневног и свакоминутног постојања. Ту је и друга страна медаље, куда ћемо са својом љубављу, ако је уопште имамо, тамо где нисмо добродошли? Није, дакле, дати само један одговор на ово питање.

  • Да ли Бог има осећања?

Наш Бог дефинитивно није Бог равнодушности. Погледајте само Јеванђења. Логички, ако је Бог без осећања, зашто би се Христос уопште упуштао у ову месијанску причу? Могао је да буде индиферентан према свима. Није морао да узима људско обличје, нити да страда и иде на крст. Могао је да се огради од овога света и да каже да се свет сам сналази. Ипак, Он преузима одговорност за свет. Баш као добар домаћин за свој дом или родитељ за своју децу. Ако дете направи пожар, родитељ се не расправља са дететом него гаси пожар. Ако је ваше питање садашњег карактера у смислу да ли Бог има осећања док страда неко у свету, опет можемо рећи да мада слободан од страдања сигурно није пасиван према ономе ко страда. Погледајте себе, када чујете неку лошу вест у свету, иако сами нисте тамо где се нека несрећна околност догодила, како се осећате. Зар ће Бог бити мањи од вашег сензибилитета? Сумњам.

  • Којим се примером може објаснити разлика између допуштања да зло постоји и узроковања зла?

Истим примером којим родитељ допусти да му у нечему погреши дете, па га исправља да од нових узроковања одступи да не повреди себе још више следећи пут.

  • Зашто можемо веровати да ће Бог уклонити све последице злобе?

Верујемо да ће уклонити. Вера. Питање је само да ли ће их уклонити тако да и онај злоделатник дође до своје просијане доброте (премда су бранитељи слободе ту сувише резервисани и опрезни), или ће ипак, јеванђељском линијом гледано, доћи до раздвајања кукоља од пшенице. За сада имамо време покајања. Поставља се питање шта ће са покајањем бити ако време престане? Немам одговор. Имам надање. Навијам за сваког. Чак и за онога ко ме је повредио, али не тако да волим његову злобу, него да га видим промењеног у Последњи Дан.

  • Како Бог гледа на неправде које доживљавамо?

Као што већ казах, није пасиван и равнодушан. Нико од нас није увек у једној константној агонији која нема краја. Дужина живота нас разуверава у томе. Сигурно је да и њега дотиче и њега боли. Није ли писано: „Страдања садашњег века нису ништа спрам славе која ће нам се јавити!“? Или, на другом месту: „Ако не учинисте једном од ових најмањих, ни мени самом не учинисте?“

  • Ако Бог није себичан, зашто нам није подарио бесмртан живот?

Па јесте нам подарио. У томе су сва Писма. У томе суштина наше вере православне. Дошао је несебично се умањивши као Бог на ниво човека и још несебичније положивши свој живот за нас на крсту. Тиме што је Васкрсао, учинио је бесмртан живот да тако кажемо „обавезним“ за све. Ако у томе има себичности, онда замењујемо вредности и тезе.

  • Зашто се људи моле када не знају чему служи молитва?

Не будите тако строги и захтевни. Обезвређујете другог. Можда ће кроз саму молитву открити на крају свих неуслишених чему она заиста служи. Молите се ви онда за њихове молитве.

  • Да ли постоји неко ко није направио ниједан грех?

Осим Христа нико. Мада мислим да је слично питање жуљало неког од светих стараца, да ли беше Силуана не знам. Занимало га је да ли Дјева Марија имала макар грешне мисли и то га је дуго мучило. На крају је дошао до неког мистичког одговора да није чак ни мислима погрешила. Тако да ако гледамо према људима, онда је Дјева Марија најсавршенији образац. Ако гледамо према Богу, онда Богочовек Христос.

  • Да ли је живот игра?

Од скора је теолошка мисао прихватила став да је човек осим религиозног бића, као и других селекција, уједно и биће игре. По понашању деце видимо да јесте тако. Да не отварамо сада поље психологије и педагогије колико је игра важна за развој деце, али не у игрицама него у играма које богате машту и когнитивне способности за даљи развој. Колико би само свет другачије изгледао када би се школски и пословни систем преиначио у једну креативну и одговорну игру? Наравно, не причам о мјузиклу каквог нереалног оптимизма. Ако је питање теолошког калибра, можемо рећи да јесте један вид Божије игре, али не оне бруталне, манијакалне, или да смо сви на кончаним поводцима као у луткарском позоришту Свевишњег, него такве да кроз познање Његове игре и сами заиграмо. Достојевски је негде имао лепу мисао у стилу да нас време проведено са децом, са алузијом на свет игре, чисти. Из таквог угла гледано, деловање светости уопште не би морало бити сведено само на црквене зидове, него на оно да „Дух дише где хоће…“

  • У чему је поента живота?

Ово питање треба свако сам себи да постави. Наравно, хришћани одмах заузимају један одговор на готовс. Припрема за Царство. Благодат. Обожење. Све то стоји, али да ли је свакоме дато да буде хришћанин или да се теологијом бави? Верујем да је за здрав темељ битно да свако пронађе свој дар и да ради оно што воли. Погледајте суморна лица на улицама. Сви ти људи су махом несрећни јер углавном раде оно што не воле. Треба се окренути против система на начин игре како рекосте. Неко је мудро рекао да ако радиш оно што волиш – нећеш радити ниједан дан. Ту нема места за лењост, већ за развој својих потенцијала који тек у умножавању дарова који од Бога долазе добијају једну ширу димензију. Тек из таквог угла можемо говорити о приносу. О аутентичном остварењу живота који није само у оном примитивном: „Једимо и пијмо јер ћемо сутра умрети!“.

  • Да ли Бог зна о чему ми размишљамо?

Може да зна, али неће све да зна. У Јеванђењу на више места видимо да су Христу мисли других биле познате. Он није ријалити-ауторитет у стилу „Великог Брата“, нити је метафизички воајер наших мисли и осећања. Зато и постоје молитве. Покушавамо да га укључимо у свој живот где таквих патолошких параметара неће бити. Добровољно се огољујемо пред њим, ако хоћете тако, а Он не остаје пасиван него се на исти, мањи или већи, начин открива пред нама.

  • Зашто се Први Христов долазак не помиње нигде у историји а помиње се Други долазак?

Помало неозбиљно питање или грешка у корацима. Помиње се већ више од 2000 година. Божић. Божије очовечење. Оно што је већ било док се Други долазак односи на оно што тек треба да наступи.

  • Колико светих лица треба да буде у једном манастиру? Да ли је манастир већа светиња од Цркве?

Ниједна локација није мерило нечије светости већ Сам Бог који некога освећује. Да ли је комуна мерило светости или Божија светост не гледа на комуну него на све? Једном казах па ћу се поновити: ако издвојите цркву од манастира, шта ћете добити ако не један амишовски гето? Није у томе поента. Као што ни монашки чин није гаранција светости, већ свако ко верује и живи у Христа без обзира да ли је у манастиру или не. Дакле, да ли је манастир већа светиња од Цркве? Није, јер без Цркве нико не може да буде свет. А Црква не припада само монашком реду већ свима који по слободној вољи долазе у храм и који Цркву чине својим присуством. Светиња је тамо само где се служи Литургија, јер без Причешћа нема освећења. Али и ту остаје велики знак питања како неко перципира Литургију, јер не долазиш ту да би украо ватру са Олимпа и побегао.

  • Да ли је грех ако немаш интересовање за Цркву?

Не волим ту реч „грех“, искрено. Не може се ништа на силу наметати. Човек сам себе треба да доведе до питања зашто нема интересовање. Колико примећујем, многима је досадно, док други осећају неки сујетан стид да било шта питају дубље па се охладе и од прве ревности. Тек онда када човек лоцира проблем треба да почне да ради на њему. Пасивна позиција неће променити ништа. Али Бог и ту има надприродно стрпљење. Он чека. Црква још није закључала врата. Ето, и ова свест да нас Бог чека и дочекује увек на исти начин може некоме бити довољна мотивација. Ипак, нисмо сви исти. Кризе су својствене свим људима и нема загарантоване позиције.

  • Да ли је грех ако се у току године не причестиш ниједном?

Одговорио бих питањем. Да ли је грех ако кажеш да си у некој вези или браку целу годину а не пољубиш другог ниједном?

  • Да ли је суштина вере у Другом Христовом доласку или победа над смрћу?

Прво имплицира да се друго реализује. Фактички, синоними.

  • Да ли Бог слуша само оно што је исповеђено у Цркви или обраћа пажњу на личне молитве изван Цркве?

Колико сам пратио неке изворе, мада треба проверити, света Тајна исповести се појављује тек негде око 11. века. Шта је са исповестима претходних векова? Верујем да Бог слуша сваку исповест коју једни другима огољујемо на сваком ћошку егзистенције а не само Цркве. И да ли је свако таксативно и формалистичко набрајање својих грехова пред свештеником показатељ аутентичног покајања и загарантованог опроштаја? Не бих рекао. Не можеш у Цркви да носиш маску, па си сада једно у литургији а нешто сасвим друго када скинеш маску изван литургије. То си што јеси на сваком кораку свог постојања. На улици. На послу. Код куће. Опет се враћамо на то да је битно какав си прво човек. Јер Бог није лимитиран да људе познаје само у Цркви. Како је Христос видео прве апостоле пре него што их је позвао за следбенике? Није их меркао из синагоге, нити их корио што не иду у храм. Ту не видимо таква трења.

  • Да ли човек може постати светац ако никада није прекршио ниједну Божију заповест?

Ко није погрешио споља, не значи да није пожелео зло изнутра. За аскетску мисао, унутрашњи саобраћај има исту тежину као спољашњи. Дакле, тешко да нема некога ко није сагрешио. Али, опет, и да се нађе такав супер-херој, ни поштовање заповести га не би учинило светим, јер заповести немају за циљ да некога учине светим, већ да усмере или васпитају нечији живот. Поента је да је Бог Једини извор светости и да је Он тај који освећује без обзира да ли је човек испоштовао или прекршио неку заповест. Ако ишчупате из Тела Цркве Божије присуство и Божију љубав, оголите ли је од силе Духа Светога, добићете само савршени збир свих фаличних. Али, проблем је у томе што се Црква не може посматрати на тај начин. Ми смо у једном најлепшем парадоксу који је небо икада видело а то је да и усред приватних девијација можемо да одсликавамо славу Божију. Замислите какве импликације то ствара не само на пољу заповести, него и на свим моралним, етичким, законским претензијама и већ каквим прописима изван Цркве да осигурају људску врлину? Замислите тај парадокс, јер цео свет дели људе на трајно добре и трајно зле, али да неко види човека светим и са једним и са другим садржајем, или са сменом добра и зла, то може само Бог који добро у човеку утврђује светошћу а зло човечије одстрањује очишћењем. Тако Небеска Литургија на неки начин постаје и Небеска Хирургија. Само тако можемо разумети теологију која говори о томе да Бог човека види не какав сада јесте, него какав ће тек бити по свеопштем васкрсењу.