Не знам шта да кажем…
Све ми се чини да овог света не могу бити део,
Као да ми увек нешто измиче.
А знам шта је љубав
Знам да волим
Знам драгоценост бола
Чак и онда кад бол није целовита.
Људима се дивим подмукло.
Умишљам завист баш зато што није реално.
Дивим се како спокојно живе
Чему се без много грча и буке диве.
Волео бих и ја тако
Без уношења у детаље
На којима се увек на исти начин посечем.
Сви су изабрали промоцију боље себе
Којег немају ни у џеповима,
Ја сам изабрао да понудим најгорег мене
Да бих бољи део изабрао.
И мада радо избегавам било какве судове
Често се негде једим, прождирем
Жељом да не будем само човек.
Наравно да ту има охолости!
Наравно да осице носе лице најмрачнијих фобија
Тражећи у злом срцу гнездо!
И ко зна,
Можда је све то посве смешно, лакрдија
Када негде у близини
Знаш да је некад живео град
Који је проливао највише крви
Заклињући се у Бога
Који ти је одувек цео свет представљао…

Advertisements