Нешто размишљам
Можда ипак има за мене наде,
Јер ако умем да насмејем толике нараштаје
Свим мојим брижним финесама
Можда није све добро у мени
Баш толико пресахнуло.
Често прескачем зло
На које би радије да мислим
У неком себичном Рају
Када видим неку сузу пуштену
Неког мени драгог.
Некада је то моје дете
Некада симпатичан странац
Или неко ко глуми да ме познаје,
Мада ако се преварим
допуштам и пратњу.
И онда отпустим окове
Нагризем их као гвожђе киселином
неким комичним кидисањем,
Па укажем другом кроз досетку
Да сам добро – ако он добру намешта кравату,
И да сам срећан – ако он срећу не бије као жртву која не познаје одбрану.
Тада се подигну валови
Па се носимо далеко од озбиљности
Која би да нас кроз сурову рационалност
Превелике захтеве
Или тескобу уморне свакодневнице
Удаљи и одбије.
Па оседлани сусретом, макар и на трен
Треперимо даље где задатак зове
Ако смо напунили батерије:
Да не престанемо борбу
Да не прекинемо надање
Чак и онда када последња карта
Напусти шпил
Који су макар само једном у игри званој живот –
Пресекле обе стране…

Advertisements