Страшно је изгубити веру у љубав. Изгубити веру у њену доследност. Бавити се многобрижним изговорима који је потиру и бацају у страну као крпу. Убити онога ко је једва чекао да види наше лице. Када постанеш невидљив због губитка љубави исто је као и да не постојиш. Када се заједно са њом умањи и сила покајања.

Нервоза и конфликт никоме нису донели корист и мир. Страшно је изгубити осећај да ти неко може недостајати. И да је песимизам једини осмех који можеш себи даровати. А пресија над ближњим једини дијалог. Бунт тада остаје без свог стваралаштва и упада у колотечину застрањености. Заиста, страшно је бацити поглед на вољену особу а не осетити харизму која вас је некада красила.

Где нема љубави нужно остаје фактор раздора. Блуд је само апетит који недостатак љубави не може собом заменити. Нема већег блуда неголи именовати сажаљење као љубав или осећати дисање као сталну кривицу. Или, кулминационо зло, тражити услугу за услугу у смислу надничарског односа (колико нам је неко дужан за учињену љубав)…и кога смо претворили у посед своје љубави без његове слободе…

Advertisements