Неки аутори када базирају своју мисао на покушају да одреде један теолошки смер не полазе од грехоцентричности већ, сасвим са правом, од богоцентричности. Разлог је већ сам по себи јасан јер идентитет Цркве не одређује прво већ друго. Ако би прво било у фокусу, онда друго никада не би дошло до изражаја. Сама кованица „грех“ је већ рогобатна по својој појмовној скучености налик застрашивању. Неки аутори раслојавају дистинкцију између греха, недостатка и мане.

Узмимо сада тај фамозни расцеп оних који са једне стране изједначавају грех са карактеристикама природе (фамозна прича о прародитељском греху чије смо смртности а не кривице наследници) и оних са друге стране који грех виде искључиво као продукт личне воље независно од утицаја природе (што помало подсећа на пренаглашено морално, етичко и аскетско минско поље).

Да ли се уопште може тако сецирати човек? Одвајати од себе самога? Ако може – подвојен је; ако не може – опет остаје подвојен јер је управо рањен самом смртношћу природе. Ови други полазе од становишта да природа сама по себи није крива иако је већ детерминисана окрњеношћу саме природе. Како онда природа испашта ако претходно није условљена законитостима које су већ продрле у биће и само постојање учиниле противприродним кретањем? Самим тим што смо смртни већ смо у противприродном положају природе. Ако смо пак лимитирани смртношћу природе, онда је немогуће бити без дуализама. Слобода остаје нетакнута али колико сама природа може да условљава саму слободу? Може ли слобода човека бити независна од своје природе? Није ли човек човеком од главе до пете? Или се простире само до личног хтења независно од природе? Куда иде слобода иде и природа. Или пак према инертности саме смрти ипак може да нивелише човека самог чак и када он то не жели и не очекује?

Ако смо „заражени“ прародитељским падом, онда се вирус не може негирати или симулирати врлином као да смрт нема утицаја на човека, јер ниједна врлина, па ни укус нестворених енергија, нема власт да човека трајно лиши своје смртности осим по обећању есхатона. У посланици Римљанима, апостол Павле је као први међу психолозима јасно истакао ту исконску подвојеност. Смртност природе има своју вољу на уштрб слободе ума. Не подижу ли се неке страсти у нама иако желимо да им се одупремо? Природа, дакле, може имати своју вољу мимо воље личности. Уосталом, када се нечије тело разболи а разум откаже, није ли се личност разболела јер је тело отказало? Зато има менталних болесника. Није свакоме прво разум отказао па природа, него има и тога да се прво природа разболела па повукла и разум за собом.

Није, дакле, грех увек ствар личног избора, већ нечему и смртност природе доприноси на штету онога ко је неће. А ако доприноси, колико онда уопште слободе у човеку има? Чиме се највише умом занимаш, не ствара ли још већу силу када отпор према садржајима нудиш? Ето подвојености. Инсистирати само на личном греху и чувању неке неутралне позиције природе – није довољно. А условљавати Бога својим дистанцирањем од Њега ради величине греха равно је светогрђу.

Advertisements