М. Р. је пореклом био из села Зајебине. Мало место, варош, надомак другог села Клеветника која се граничи са Сировина планином просечне надморске висине глупости изнад регистрованог. Пробате ли да нађете то место на географској карти несумњиво – зајебаћете се. Рођен је као лепо дете. Мајка му се колебала да ли да се породи колико га је само за себе хтела, те је са болом стискала ноге не би ли како продужила своју жељу. Отац је гладио бркове хвалећи долазак првенца сина који ће да му коначно подигне углед у Зајебини, јер га нису нешто тамошњи мештани превише поштовали. Шта да се ради, село као село! Свако је знао неку туђу бруку, а од оних узорних се као од ђавола склањало. И као што је то бивало у не баш тако стара времена, отац је рођење сина првенца обележио под шатором за многе госте уз изобилно печење, алкохол и живу музику. Ко год није пио ракију био је сумњив, а парола целе заједнице је сневала блаженство уз мото: „Коме ракија није мајка, томе Зајебина није отац!“. Све то оивичено горским венцем великих шубара, зимских груњака и поносних опанака у било које годишње доба.

М. Р. је брзо растао сваким благословом. Црна коса, црне очи, млечно лице. Увек је био насмејан и ведар. Добро ухрањен али никада гојазан. Веома љубопитљив и бистар не само да нешто разуме, него и да понуди неки савет. После разних неправди које су му чињене, током одрастања, ипак формиран као – пренагао, преке природе по нарави. Управо ће га та црта обележити за даље узрастање. Младост му је била најслађи фењер живота. Јесте, биле су то ратне године, као и код многих, али он је заиста волео свој живот некако романтичарски. Чак и када би скупљао сваки бисер депресије којом су други живели. Сматрао је да у тим мрачним бисерима исијава нешто изузетно значајно. Нешто што треба брижно чувати, о чему треба бринути са светом пажњом и мислити о томе по целу ноћ. Чије светлуцање треба одржавати упаљеним и са страхопоштовањем. И тако је М. Р.  од малих ногу почео да прати све негативности под небесима једне Зајебине. У међувремену је растао на стриповима, слушао вести, истраживао своје прве нагоне и реакције свих са којима је долазио у додир. Био је велики посматрач и слушалац. Није знао због чега је изабрао да чува бонтон са људима, али једноставно га је носила емоција тако да се најсигурније осећао међу пијаницама испред драгстора или код своје изузетно остареле фамилије. И од једних и од других је чекао да му баце коју мрвицу мудрости не би ли отишао од њих са бар неким сазнањем и поуком. Једном је чак ухватио себе како гледа имбецилне филмове са огромним радњама и дијалозима не би ли бар једну паметну мисао пронашао или закључак записао. Да, М. Р. је имао своје белешке свуда са собом. Увек би хватао и бележио одређене мисли којима је давао велику вредност. Због тога често није знао да се опусти. А неретко би га машта живог сахрањивала колико се уносио у одређене околности, доживљаје других, и још чешће у читаве ланце и сукобе са умишљеним јунацима и још умишљенијим агонијама његове лобање. Можда у том кључу треба тражити зашто је М. Р.  од малих ногу имао кошмаре. Ко зна, Зајебина је ту тајну однела са собом.

Дани пубертета су одавно прошли за М. Р.  Питање о постојању Бога се код њега веома рано уселило јер је васпитаван тако. Волео је и он сам да поштује обичаје. Није много мислио о томе која би суштина била каквог обичаја докле год су људи имали жељу да виђају једни друге. Без обзира на незнања народна, управо су народ спасавали пагански и полухришћански обичаји да се не отуђе једни од других. А и сами мештани сведоче да се никада слађе није јело него на сахранама и да је тада храна готово мењала свој укус до благодатне непрепознатљивости. Село је већ довољно поштовало М. Р, али он је желео да подигне улог. Маштао је о томе како ће једном постати свештеник у том селу и мотивисати народ да промени неке своје кодексе понашања. Као дете волео је да се усамљује и моли на неки свој начин. Заиста је веровао да његова молитва расеца Небеса. И ко зна, сигурно је да ни Бог није био равнодушан да чује неке прве вапаје и јецаје једног клинца у некој непроходној и блатњавој забити. Касније, једва измоливши благослов надлежног епископа уписао је средњу школу. Богословију. И сломио се брзо. Тамо није нашао супер-хероје из својих стрипова, нити борбе са чудовиштима о којима је читао и о чијем сусрету је маштао. Да не би потонуо у безнађе што му се очекивања нису остварила, почео је да се повлачи у себе и да пише прве фикције. У почетку су његове приче наликовале на мемоаре у којима је покушавао да кроз своје јунаке победи оне мрачњаке које у стварности није могао. Мало по мало, постао је помало искључив за стварност. Школу је завршавао више ради поштовања форме, али и као реалну могућност да напредује у свом звању које је љубоморно чувао само за себе. Макар на нивоу маште.

Тако је почело његово прво парче славе да се манифестује. Временом, многи су препознавали његов леп стил писања. Редовно је писао добре проповеди и тако крепио народ. Било би му ужасно криво ако би се који свештеник китио његовим трудом читајући проповед као да је М. Р. није написао. Други пут су му објавили радове на неком конкурсу али ни ту му нису поменули име. Када је упознао социјалне мреже, помислио је да ће ту наћи одговарајући амбијент где би могао бити схваћен и прихваћен, али брзо се показало да му и ту поткрадају радове никада га не потписујући као аутора. То га је стварно избацивало из колосека и одузимало дахове. Доводило до нервног растројства. Заправо, велики је знак питања колико је његов допринос уопште био аутентичан, јер су кружиле гласине да и он сам поткрада туђе радове или им само промени ред речи кроз неки свој стил изражавања у нешто треће а онда прогласи монопол и ауторска права. Али, није одустајао од свог писања. Када је дошло време за упис на факултет, он се већ ишчеличио на који начин и којим стилом може да допре до публике. Да буде крадљивац пажње. Ловац на људе. Знао је која тематика је народу најпривлачнија, јер је пуно боравио међу људима пратећи њихова интересовања. Није давао себе, али је проучавао друге светом пажњом. Наравно, увиђао је велики јаз између онога што је учио и стварности са којом се сусретао, али имао је претензије да освоји свет, тако да га мало кошаве није узнемиравало превише. Имао је дар писања дефинитивно, али је крио од себе робовање речима. За њега су речи биле сувише свете да би их могао игнорисати. Сматрао је да његов дар долази директно од Бога и да се све пречице до Царства сажимају у његовом бићу и таленту. А својим расположењима је давао посебан пијетистички поглед као да је његова агонија другачија од агоније других и да посебно њему Бог има нешто много важније да саопшти или да му посебно преда дар љубави за разлику од других. Ту негде се упецао, а да није приметио мамац.

М. Р. је завршио Богословски факултет у рекордном року. У међувремену је објавио пуно поетских и прозних радова, богословских студија, да би се не крају оженио. Заправо, објавио је свега пар радова од неколико страница, али он је веровао да је тежина сваког његовог папира вреднија од многих дебелих корица које су многи писци пре њега оставили у аманет другим нараштајима. Веровао је да се све одвија како је желео. Почео је да стиче славу, путеви су се сами отварали, неки су га признавали више, а у Зајебини сви су знали да је М. Р.  коначно успео јер је недуго затим почео да ради и у школи као вероучитељ. Међутим, иако је напредовао, позиција свештеника му је стално измицала. Када год је требао да дође ред на њега, на његово рукоположење, неко други би дошао пре њега и измакао му столицу. То ће почети да га гони наредних десет година, док се и тих десет није преиначило у педесет. А тако се млад оженио и испунио тај предуслов!Међутим, никога то није пуно занимало, као што ни он никада није искрено запитао себе да ли се оженио из љубави или ради користи да би могао напредовати до ове службе. Јер своју жену нигде није помињао, нити ју је ко видео. Увек је само себе постављао у главни фокус. И када болује и када се радује, веровао је да Бог кроз њега више осећа и делује неголи кроз друге. И у чему год је напредовао, никада није споменуо да ли му је супруга негде помогла у нечему. Неки су спекулисали да му је жена много начитанија и писменија од њега, да му лекторише и дописује радове, али да таква срамота не би испливала у јавност, јер би се тако његов рејтинг умањио, он је гледао да је што више држи негде са стране. То је правдао неком врлином скромности, чувањем приватности. Ко ће га знати. Позивао се на Јеванђеље да ко види њега види и његову жену, те следствено да не треба нико да се труди да скине тај вео ако он то не жели.

Заправо она црта из детињства М. Р.  се одржала до његових средовечних година. Остао је нагао, хировит, усијане главе. Када су прошле бројне године у чијим кризама идентитета се ломио и сазревао, где је свим својим падовима и устајањима давао посебан побожњачки мирис у смислу да је више вољен од Бога, на крају је, уласком у тридесете године, престао да симулира своју преподбност. Можда је и разочараност неоствареним свештеничким позивом томе кумовала. А можда и то мало немаштине га је уморило да цео живот себе и своје другове гледа како се крпе за сваки динар. Ово друго ће му можда направити много већи комплекс. Комплекс неоствареног богаташа. Никада није желео да спусти сидро у некој забити да буде обичан чобанин који ће радити на њиви, у винограду, који ће кувати ајвар у галонима по потреби или окретати прасе цео дан када се неки празник ближи. После таквих нервних сломова, постао је помало бахат. У сировинском маниру, нити је умео, нити је хтео да уздржава своје цинично понашање. Дословно, све што би му пало на ум одмах би бацио пред људе у лице. Желео је да се осећају непријатно. Правдао је то жељом да љубав није лицемерна и да ако га неко воли – волеће га такав какав јесте као што и он воли. А није волео. М. Р.  је сакрио ту страшну истину од себе. Није волео ако не нимало, онда није волео довољно. Оно мало је вероватно задржао само за себе и своје писање. Почео је да живи за конфликте. Ту је нашао адреналин који му је одувек требао да напуни батерије за своје надахнуће како би његови писани јунаци могли ноћу да оживе тајно и да му сипају довољно барута у пенкало. Папир је ту само био пасивна проститутка над којом се он иживљавао. И ако би се папир опирао са надахнућем, он је сваку курву цепао и бацао у смеће.

Роман. М. Р.  је живео за свој роман. Своју прву књигу. Заиста је веровао као дете да ће његова књига да промени свет. Толико је себе уложио у њу да је заборавио где је граница између стварности и фикције. Чуо је глас опомене у себи, и то често, али није уопште желео да мисли о том гласу који се пита и који га пита. Роман је требало писати. Живети неку туђу причу. Причу која није свакодневни М. Р. већ М. Р. који ће свемоћно прекаљивати лице света као алхемичар. Доста му је више било теологије која није донела промену коју је желео себи и свету. Јесте, био је помоћник у Цркви једно време, као што је и дуги низ година провео за певницом, али фикције су за њега биле дејственије од силе молитве. Или, налик молитвама. Запослење у школи је посматрао само као повод да проспе понеко откровење или да заради коју годину стажа на сигурно. Тако је и ђаке користио само као темељ његове властите сујете,јер других сведока није имао. Једне ноћи је написао своју прву страшну причу. Када ју је зваршио мислио је да је скренуо са ума. Плашио се чак сам са собом да остане. Некада би палио светло током ноћи јер му је недефинисан страх јежио вене и кости. Јавила се у њему прва могућност да некога заиста може озбиљно да повреди. Враћао се упорно свом роману. Ту је другачије постављао своје фигуре и сценарио. Није живео за срећан крај. Страшна прича га је научила да може и да квалитетније паралише своје читаоце. Да их саблазни, хипнотише као змија да би могао да их поједе као доброг купца који ће славити његов лик и дело. Роман је писао годинама и обавештавао редовно јавност о ономе што јавност није много ни занимало – докле је напредовао. Ипак, притисак егзистенције му је често висио над главом, и он је велико време и енергију трошио на доконо слушање музике или позивање на револуцију против власти. Сматрао је да заслужује више. Да је преквалификован, па сходно томе и да заслужује бољи живот у пуноћи свог хедонизма. Да има основно, макар парче свог острва на којем би као апостол Јован могао цео живот да пише и одашиље спасоносне вибрације за постојање света и његово помиловање.

Ипак, ништа се од тога није дешавало. Остао је мизеран и бедан. Огорчен монадично самим постојањем. Кријући се иза мастила свог пера као највеће страшило које симпатише друге само до тачке пресека када ће да им припреми главе за одстрел. А своју жену и даље није помињао осим када би постајао резигниран када га неко упита зашто нема децу. Онда, ако не би имао петље да неком одмах сломи главу, мада се ту често питао зашто одлаже своје колебање, почео би са том причом о немаштини и како ни држава, ни црква немају довољно разумевања. У новцу је почео да види свако спасење. Новац му је био потребан да њиме реши сваки проблем који му је јео дахове и нерве. А новца није било никако, никада, игде, бар не за њега довољно. А имао је више него довољно.  Није то смео својој размажености да каже. Навијао је, не више ни тајно као пре него отворено, да му жена не затрудни никако. Ко ће поред умишљених јунака још и о деци бринути!? Деца би му побила све јунаке о којима је имао највише бриге. Није било лако записивати и бринути када је који јунак устао, шта је јео, како је изгледао, у какву интригу, страст и сплетку је упао. Ехеј, требало је са тим изаћи на крај! То је за њега била најсексипилнија осмосмерка! Али, знао је добро, негде у подсвести, ако не већ свесно, стари вук М. Р. да оног дана када буде завршио свој роман, да ће изгубити све своје изговоре. Да ће морати једном да и то дође на дневни ред и питање. Да ће морати да одрасте. И баш због такве одговорности која му је годинама претила, а више није био ни млад, јер је прошло више од десет година како се оженио, М. Р. је донео страшну одлуку. Да свој роман никада не доврши и не напише, не би ли као и његова мајка која је стискала ноге да се не роди и он сам стисао своје срце да никада из себе не изађе.

Ето, каква је Зајебина, место где се пре пола века никада није родио, нити постојао млечнолепи М. Р.

 

 

 

 

Advertisements