„О Боже, ако Те обожавам у страху од пакла спали ме у паклу, а ако Ти се клањам у нади на Рај искључи ме из Раја, али ако Ти се клањам ради Тебе Самога – не одреци ми Своју велику лепоту.“

Рабија Ел Адевија

„О мој Боже,
Како да се радујем, с обзиром да сам Те увредио?
Како да се не радујем с обзиром да сам Те упознао?
Како да те призовем, с обзиром да сам грешник?
Како да те не призовем, с обзиром да си Ти Милостиви?“

Yahya Ibn Mu’adh Al-Razi

 

Како се само мисао мења ако на ум и срце дође, макар хипотетички усуд мисли, да ће се сви спасити. Тек тада схватиш безусловност љубави Божије на теолошкој максимали. Тек тада укидаш: најамничку свест и праћење Бога чак и из есхатолошке користи. О страху од пакла да не говорим. Тек се тада видиш да ли га слободно волиш и да ли га по слободи пратиш. Баш зато што се не руководиш идејом награде или добра у овоме свету или да ћеш ти имати привилегију спасених на оном свету спрам оних који ништа поводом тога не чине. Тек се тада види да си исти као и сви други. То је право смирење без лажног смирења које рачуна на добитак и гледање кроз прсте.

Не знам шта ће бити, јер Јеванђеље недвосмислено указује на тај есхатолошки стадијум осуђених, али једном ми је пало на ум да нам је Бог дао све те приче о паклу чисто као опомену. Никако као трајну стварност. Не каже ли Исус на једном месту критикујући тадашњи верски естаблишмент да им је Мојсије због тврдоће срца дао законе. Зашто би овде било другачије? Тешко је замислити вечност пакла спрам вечности љубави чак и да Бог сакрије од нас агонију осуђених. Свако од нас је упознао довољно пакла на кожи да би он и даље настављао постојати. Ослобођење које грешници траже, није ли ослобођење од пакла јер за боље не знају? Ето и ми који знамо за Бољег опет у греху остајемо. Ко је, дакле, без недостатка? Ко без пакла?

А онда парадокс колико изгледају сва претенциозна смерања да учиниш овај свет или живот бољим или лењости да га учиниш горим. Колико је само месијанских комплекса изграђено на мотивима да постанеш со и светло свету…

Једини сценарио који човека овако може повући је можда извесна апатија. У смислу да је сваки покрет узалудан ако је већ унапред осмишљен Другим као неминовност. Ако су сви спасени, чему труд? Људи хоће ону плату, онај погођени динар са Богом, оно Христово: „Вредни слуго…“ То је логичко питање које се намеће многима. Тако нешто је могуће за човека кога безусловна љубав не покреће већ интерес, награда, или его чак у име врлине или неке равнотеже праведности. Али ако се и превиди да права љубав и смисао почиње тек у Пуноћи док се не очисти сво зло које сада утиче и на рационалност. Јер не мислимо сада чак ни у границама теологије по слободи. Чекамо слободу тела и слободу слободе од смрти која паразитира у нама. Само се тако може објаснити исконски дуализам свих нас који против себе радимо и онда када то не желимо да радимо. А мало ко поима да смо у Христовој смрти умрли и да сада очекујемо само још Васкрсење. Само мали додатак: „Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран над многим ћу те поставити…“ – не значи да је по сваку цену Исус сагласан, јер слугу назива слугом а не сином. Синови светлости су ослобођени закона, што ће рећи да не иду за Христом руковођени моделом награде и казни.

Како онда објаснити вишевековне томове аскета о демонима? Или Христова поглавља о паклу? „Тама, црв, шкргут зуба“? Не знам. Као Божији смисао за хумор да нас је педагошки „слагао“ како се не бисмо успавали? Разумем да неко одробија скоро цео животни век у затвору за неку велику криминалну радњу, али овде причамо о робијању у вечности без обзира на оно „да су врата пакла закључана изнутра“. Ми већ сада сваким даном пролазимо кроз таму, црва, шкргут зуба. Зар и након свакодневног пакла као да је лако у телу живети, нови пакао да верујемо и сведочимо као финални одјек постојања?

Шта је критично у овом хипотетичком расуђивању на које ће се одмах окомити они који у свему траже јерес? Да се неко инсистирањем на апокатастази сматра као неким ко већу љубав има од Бога. А опет, Бог се жртвовао за све на крсту па и за демоне и још не гледа ко је ко. Да ли је слобода толики проблем? По ком параметру би слобода могла бити обесправљена када наступи Суд? Шта ако се баш тада слобода највише буде питала? Колико смо сада слободни? Што је више избора, није ли слободе мање? И опет, колико неко мора јести свој пакао од јутра до мрака да све време проводи у ишчекивању пада другог у неку скенирану јерес?

Верујем да када би се ово показало тачним да би многи престали да служе Богу јер би рачунали на већи добитак од оних који ће добити мањи будући да је све већ Бог испланирао и спасио. А верујем и да би неки тек тада из захвалности још више порадили на својим даровима и служењу Њему. Али ово је велики шок и велика нада која све пред собом поравнава у јединство новог човечанства. Новог Адама свих нас у Исусу Христу. Овде бисмо могли да искористимо прикладан цитат владике Саве Јањића: „Апокатастаза (васпостављење) као што смо већ говорили није јеретичко учење само по себи, јер све ће на крају бити сједињено у Христу и ући у заједницу са Оцем благодатним садејством Духа Светога (уп. Д.ап 3.20-21, 1 Кор 15.24-28, Кол 1.17-20). То је циљ (телос) стварања свега јер „Њиме (Христом) је саздано све, што је на небесима и све што је на земљи, „све је Њиме и за Њега саздано“ (Кол. 1, 16 и даље). Добро је веровати да ће се сви спасити у Христу, само таква вера не сме да буде повод да човек отпадне од Христове љубави слободом која се претвара у дрскост. Страх Божији је пре свега израз љубави према Богу, а не страх од казне. Богу је све могуће, како је то он сам рекао. Ако љубав Божија делује очишћујуће, то није зато што Бог јуридички жели да се неко мучи да би се удостојио заједнице са њим јер улазимо у баснословље латинског пургаторијума. Очишћујуће деловање Божије љубави је загрљај родитеља, лек и терапија која нам помаже да постанемо оно што јесмо, а што одмах не можемо да разумемо. Наше је да узносимо молитве за своје ближње знајући и верујући да те молитве нису петиција неком суровом администратору који хоће или неће да помогне, већ енергија љубави Христове која живи у нама и коју делимо са својим ближњима.
Размишљање о повратку у ништавило је апсурд рационалног ума и последица демонског утицаја који на крају води до одбацивања и вере у Бога и потпуног духовног мрака…“

Али треба се запитати зашто би ова идеја апокатастазе која се коси са „гномичком предиспозицијом“ била немогућа? Јер ако нико од нас конкретно својом слободном вољом није узроковао први пад који се приписује помало митски прародитељима, што ће рећи да испаштамо смртност природе за нешто што слобода никога од нас није урадила, зашто би онда спасење свих било немогуће на исти начин – да испаштамо спасење којему нико од нас није исто тако допринео? Први пад се догодио без наше слободе и присуства исто као и Христово спасење а да нас то није ни питао. Па ако тако банално поставимо проблем, опет се намеће питање: зашто би та идеја била немогућа осим ако није реч о атаку на нашу плату? Али, ако бисмо се одродили од концепта награде и казни, шта би осим безусловне љубави остало?…

 

Пита народ Рабију зашто у једној руци носи воду а у другој ватру.

Она им каже:

да првим угасим ватру у паклу а другим да запалим ватру у рају

да би људи могли служити Бога без икаквог циља, наде, мотива или страха

(из овакве исламске мистике могли би се и хришћани мало поучавати)

Advertisements