Понекад се питам,
Када добра воља са муком пусти са корења своје чисте сокове:
Да ли сви живимо у некој недосањаној бајци?
Да, баш бајци!
Јер, ни тамо зла не нестаје,
Али се у одмазди над њим добро никада нити губи, нити предаје.
Питам се, баш као јунак неке измишљене приче
Као дете које још увек верује у срећан крај и у снове.
Јер сањати може само срећан човек,
А у мени несреће никада нису заузимале главно место.
Да, био сам потиштен често!
Нешто сигурно дугујем генима предака и љубави коју као дете нисам имао,
Али је Бог дао дар да никада зло не разумем, нити му првенство предајем.
Заправо, хвалим Бога свих мојих сањарења и измишљотина!
Научио ме је да познајем дубине које су сакривене и од васиона.
Показао ми је како да сваком човеку узмем меру уласком у нанометар сваког.
Али, не да осудим
Него да свакоме љубављу сашијем као храбри кројач за Последњи Дан света –
најлепше одело.
Питам се, да ли је могуће да не живимо у бајци
Када је све тако лепо осмишљено до детаља у чијим неуронима се никада не зна
Шта прославља истина, шта машта
А да у обема уопште не мора првосвештеник бити –
Нити лаж намерна, нити заблуда случајна…