• Шта је духовност?

Духовност се данас доживљава као неки вид индивидуалне егзотичне аутосеансе где је човек спиритуално изолован од материјалне сфере ради неког свог назови мира. Занимљиво је приметити да се духовност мало где посматра као живот који је вером усмерен на Другог, односно, на Бога који је сам Личност. Ако уопште постоји таква замисао о Богу, људима је прихватљиво да Он „тамо негде“ егзистира Сам за Себе радикално и трансцедентно одвојен од света који је створио. Могућност узајамне комуникације и/или односности је ту искључена. Ако се уопште може говорити о духовности која није тако примитивно отцепљена од лица Цркве где један постоје многи и где многи постају један у Христу Исусу (и ако је отцепљена тада можемо говорити једино о религиозности), онда се духовност не посматра као нека аутономна религиозна клица која тражи самобујање већ се пише са великим „Д“, односно, Духовност постаје синонимна стварност кроз коју се сама Личност Духа Светога пројављује у ономе ко уобличава своје биће у Христу Исусу.

  • Како се осећа вера?

Пикантно питање исто колико и дегутантно. Не постоје специјални сензори који детектују високу фреквенцију вероживљења. Не постоји механизам који би могао компресовати Божије деловање у човеку јер се Сам Бог поистовећује са вером онога који у Њега верује. Ипак, не можемо рећи да не постоје одређени сензибилитети уткани у природу сваког. Не може се рећи да човек не поседује неки истанчани осећај којим може да осети, примети, природу Другог. Јер ако не постоји такав осет, по ком параметру би човек могао рећи да има било какав доживљај Бога уопште? Али, неки ризици свакако постоје да човек може на тај фантазмагоричан начин прогласити сваки субјективан осет и доживљај као проверено од Бога аутенитичан. Тако долазимо до оног апостолског исказа: „Испитујте духове…“. Дакле, да се вратим на ваше питање, не можемо се играти надражајне вере. Другим речима, не можемо да дражимо и провоцирамо своје нагоне и своје веровање да по сваку цену створи пројекцију Божијег деловања или присуства. Бог је слободно Биће. Он је тај који делује у човеку по мери дара Своје љубави, а не према томе колико се човек усиљује да га представи себи као нужно присутног. По тој логици ствари, испало би да је свака помисао о Богу аутоматски и успостављање Божијег присуства, али то би онда значило да Бог није слободан. Зато хришћанско искуство ставља толико велики акценат на саборност вере очитованог у границама литургије, неголи на индивидуално повлачење од светиње у приватну зону религиозног комфора.

  • Да ли је морал могућ без вере у Бога и поштовања верских принципа?

Не кажете на које верске принципе мислите? Једном су се покојни отац Радован Биговић и Владета Јеротић мало поткачили на ту тему. Биговић је говорио да је Црква ослобођена од моралистике (што наравно не значи и верификацију сваког безумља), док је Јеротић инсистирао да је морал итекако пресудан. Мало ме проблематика подсећа на релацији и трењу између старозаветних закона и новозаветне благодати. Да ли човек који живи од Духа Светога треба да робује форми закона? Да ли је човек Педесетнице још увек везан поштовањем старозаветних прописа? Једном сам се културно поткачио са мени драгим владиком Порфиријем на ту тему. Збунио се када сам му рекао да Божије заповести више нису потребне. Али, он је због своје службе морао да указује на неки општи поредак, јер се бојао да би на тај начин, укидањем заповести, дошло до анархије. У мом искуству није тако. Нема човека који не греши, што ће рећи да Закон није ни довео до тражене мере. По мом мишљењу (које не држим обавезним за сваког) држати се Закона, или како рекосте морала у овом случају, а ту је и проблем етике, значило би просути ново вино у старе мехове. Ако постоји трење то је зато што нико од нас није без недостатка. Али, није Закон тај који нас чисти, нити се према њему усличњавамо, него Христос у чијој жртви искупљења тражимо своје очишћење. Закон, морал, етику и све друге могуће прописе могу само да покушам да разумем (не и да оправдам) као рефлексију примљене благодати, односно, да се човек њих држи као за гелендер када се према Богу пење, или као за штаке ако је својим грехом рањен. Ипак, за онога коме Бог враћа ходање у Духу, у вери, незрело је држати се за штаке ако је Бог подарио оздрављење. Тако да када те рефлексије нема, евидентно је да ће човек живети неморално. Али треба разликовати намерну неморалност од неморалности по слабости природе. Дакле, на које принципе мислите? Ако је то традиција, крсна слава, итд., Црква је довољно поштена да каже да ништа од тога не чини њен идентитет. На крају крајева, није ли Христос кршио бројне принципе у време док је Он као живо незаписано Јеванђеље међу људима ходао, само да би указао на суштину која превазилази сваку форму?

  • Зашто један а не више Богова?

Зато што се негде мора подвући линија веровања. Човек може да верује у шта хоће, али није вишак да провери своја веровања још нечијим искуством. Не живимо више у многобожачком времену (мада неки и ту траже повратак). Коме Један Бог није довољан, мишљења сам да га ни мноштво неће задовољити. Иначе, тајна Тројичног постојања Бога је многима направила закрчај у крвним судовима вере. Многи и даље мисле да када кажемо да је Бог Отац, Син и Дух Свети да је реч или о Једном Богу који има три различите улоге или да је реч о три Бога. Није исправно ни једно, ни друго.

  • Зашто људи верују у Бога?

Зато што хоће. Али, ако некоме вера у Бога креће само због логике да не би завршио у паклу, онда је ту вера десакрализована на неком већем стваралачком нивоу у старту. Погледајте домене верске наставе. Статистички, све делује ок. Међутим, клинци немају егзистенцијално препознавање Бога као Бога. Није да им је наметнуто, као што неки јалово тврде, него јер верску наставу клинци стављају у исту раван са другим предметима које похађају. На крају крајева, велико је питање колико и како људи верују уопште у Бога? Колико могу да приметим неке опште црте већине, превише сујеверног ту обузима и оне који себе држе за проверено побожне. Ако проводите време на социјалним мрежама још увек можете да видите већину како узимају слику неког светитеља и позивају друге да је поставе на свој профил ако желе да добију благослов да им све у животу на добро крене. Ето, то вам је баналан пример, да не покрећем сада друге примере, у ком смеру су људи побожни. Док, са друге стране, ако кренете да им причате о тријадологији, итд., одмах подижу гард да сте опасно застранили или да је ваша вера специјализована само за теологе. Ипак, наметнуло ми се једно питање ових дана: да ли је сваком човеку уопште дато да тражи Бога? Јесте, сви су позвани, али посматрајући разноразни аудиторијум људи који се крећу неком инертном логиком постојања, заиста не могу а да се отмем том питању.

  • Зашто је црква потребна, зашто вера није довољна?

Вера није довољна као што ни жени није довољно да само верује у мужа. И обратно. Тражи његово лице. Жели сусрет. Хоће сједињење. Конкретно место љубавног састанка. Није ли сваки такав састанак коегзистирао од почетка градње старозаветне скиније до данашњих дана? Лако је молити се у четири зида, али код куће се не можеш причестити. Код куће не мораш у лице другог гледати. Црква позива на заједницу љубави. Да се изађе из властите учаурености у светлосно сусретање Д/другог. Можда тог другог нећеш упознати као пријатеља, али ћеш барем показати искорак да увидиш да сам себи ниси довољан. И да је Божија замисао о постојању човека конципирана на заснивању једне метафизичке породице која изнова добија све већи прилив чланова. Веровати за себе коме користи? Пуно је верујућих на тај начин, али искључивих за стварност онога поред себе зато што само себе држе у базичном фокусу самоостваривања. Погрешно. Црква је једно место где се укидају поделе и дуализми, а јединство и целовитост доводе до једног саборног остварења. Ово треба сагледавати и преточити у искуство. Тек из таквог угла можемо разумети и Чашу Господњу, јер сви чинимо да та Чаша Његовог присуства буде међу нама и да се из ње сви а не само неки причешћују. Ко се причешћује само за себе, коме користи? Тако се опет Црква не изграђује. Зато су неки са разлогом наглашавали опасност „евхаристијског егоцентризма“.

  • Зашто у православљу жена не може да буде патријарх?

Искрено, мало се насмејах. Немам проблем са тим да жена коначно након две хиљаде година изађе из назови „еклисиолошког шовинизма“, где је добрим делом и строг патријархат кумовао да жена увек буде у неком инфериорном положају и да добије свој легитимитет, али замисао патријарха ми делује мало претенциозно. Нажалост, како Шмеман добро примећује у својим дневницима, Црква не показује вољу да се уопште бави овом проблематиком. У другим хришћанским конфесијама позиција жене није занемарена, тако да имају свештенички статус. Што се нашег поднебља тиче, остали смо некако конзервативни и примитивног мушког менталитета. Служба жене се поистовећује са рађањем. Али, шта је са свим оним женама које рађају а вера их не занима? Не долазимо ли тако до банализације? Са друге стране, шта је са женама које не могу да имају децу а долазе на Литургију? Да ли то значи да немају своју службу у Цркви? О томе је Афанасјев лепо писао да смо сви ми тзв. „царско свештенство“. Мислим да се може назрети и извесна мушка надменост у стилу да жене могу парирати или бити боље од мушкарца у свим стварима, али да једино не могу да буду свештеници. По тој мушкоцентричној поставци ствари и жена се онда може надимати да може рађати. По мени, све су то вештачки проблеми. Ако се сви од једне Чаше причешћујемо у име есхатолошког јединства, та поигравања мушко-женске доминације уопште нису потребне на литургијском терену.

  • Које су идеје, веровања иста у већини религија?

Идеје могу бити сличне ако им је рецимо заједнички лајтмотив да учине овај свет бољим местом заговарањем одређених вредности попут смањења егоцентризма и ширења једне здраве љубави. Ипак, веровања не могу бити иста, јер свака религија има различито учење. Још већа иронија је да ни они који се изјашњавају као декларативни верници сами не познају своје православно порекло, нити Бога којем тврде да служе. Не бих имао проблем да неке свештенике вратим на Богословски Факултет колико ми се некад немогућим чини да смо исто школовање завршили или да у истог Бога верујемо.

  • Да ли је могуће у будућности доћи до унификације већине религија?

Могуће је, али чему? Ово питање има додира са претходним питањем, јер је веома опасно ако би под једним кровом вере, хипотетички нека то буде један храм, један се клањао Буди а други Христу а неко трећи Алаху. Треба да постоје различитости, јер различитост постоји и унутар оних који, да тако кажемо, формално припадају једној вери. Различитост не значи атак на другог, јер су ту различитости како личносне тако и на нивоу талента и службе. Било би веома досадно када бисмо се сви укоктелисали као неки религиозни бућкуриш под утопијом да сви треба једно да будемо. Једно је јединство у различитости, а сасвим нешто друго једносливеност где свако губи своју универзалност. Ово друго би неко окарактерисао као почетак јереси, али психолошки гледано имали бисмо један клуб мртвих верника. Акценат је на томе да не треба робовати некој ксенофобији, али да искрено не треба ни бисер бацати међи свиње. Сигурно је да ће један хришћанин можда да прекрши неки пропис како би задобио за Христа неког другог, али није замисливо да ће један хришћанин да упражњава клањање Буди или Алаху да би их за Христа задобио. Не, свако треба да своју службу чини.

  • Како би ти се живот разликовао да не верујеш у Бога?

На ово питање свако би другачије одговорио. Што се мене тиче, верујем да би разлика била абнормално умоболна, јер се добро сећам како сам пре заживљавања Христом живео. Ипак, бити верујућим не значи да су сви проблеми решени. Напротив, тек онда креће борба. Али, борба са смислом и за смисао. Не заборавимо парадокс да је некоме вера учинила да постане још гори него што је био. Али, не зато што је вера томе допринела, него јер онај ко је остао непреображен сунцем своје вере, покушао је на њу да унесе своје пројекције, страсти, доживљаје, итд., те када види да се ништа судбоносно није променило – постаје олошем већим од безбожника. Зато је апостол писао да се због понашања таквих хули на име Божије. Ништа се то ни данас није променило.