Archive for октобар, 2017


Грозница

Кажу да некад треба бити неки филм
Чути неку флашу, попити неки звук
Изаћи негде, са неким, тек тако
Ради ничег ако већ нема нечег.
Кажу да се тако испуњава човек
Да беснила мање лају на пролазнике
Да се човек оплемењује када мање брине
Да треба опростити себи неки грех заувек.
Кажу да се треба препустити сочном залогају
Одиграти коју партију
Отпутовати мало даље од тривијалног
Увести бар лажну наду као почетак.
Кажу да су научили како људскост свира
Да су сити од свог плача
Да су пронашли свој смисао без блефирања
И да би волели убризгати свет у вене.
Кажу да не треба дозволити ногу за вратом
Да је подигнут гард гаранција односа
Да је добро добрим половичан бити
Да је уметност само на себе се трошити.
Ја то не умем.
Не знам како се то ради.
Чему то?
Али није ми непознато.
Само немам снаге да се бацам тамо
У галонима и тонама где не видим пуноћу
Или где се неко даје целим бићем
За стварност коју само језиком познаје.
Ја не живим за петак вече
Да бих се после одрекао свега што сам
Другим данима рађао у води и крви
Јер, познато је да сведочења блажених
Само до петка живе.
После се ничега не сећају
Сутрадан ништа од човека не остане…

Advertisements

Семафор

Питаш се како сам дошао до смирења?
Нисам, мада сам љуштио искуства као воће.
Знам шта значи када трну зуби од киселине
Када стомак жари загрцнут распето
Између једне глади и другог ударца, али
Када се навикнеш – престане да боли
Осим ако онај ког волиш страда.
Знам који су ми недостаци, то је смирење.
Немир полази увек другом страном улице
Када набраја колико пешака је прешло
Кроз семафор праведности –
Отуда неурозе код многих! Од бројања
Када је ко прошао кроз које светло…
Данас сам био код лекара у болници
Водио сам дете које се онесвестило
Од бола и температуре,
Упала уха – стара карма.
Докторка се драла и одбила пријем
Била је љубазна на дечије превијање:
„Немате упут, марш напоље!“.
Сетих се једне своје песме, као да сам
Наредни дан себи њоме пророковао,
Мада су ми и такви снови били, јер
Сањах дете заглављено у лифту које виче заробљеним гласом између две прикљештене ноге: „Мама, помози ми!“.
Не, нисам изгубио ни ту смирење
Пред фашистом у белом, са црном омчом
Стетоскопа око његовог врата,
Збунило ме је што виче
Што је роб папирологије
Што сурово може живети безбрижно
Ако се било ком детету нешто закомпликује.
И да неко даје себи за право
Да ти показује семафор правилника
А да је далтонист осећања за све
Наређане директиве и боје
Са којима шибицари нечије исцељење
(ту ми се на трен све мантије света склопише).
Када сам дошао кући рекао сам детету
Да ће данас бити мој почасни гост
И да ако жели да оздрави да само треба да ми верује.
Следећег сата срећно због гостовања
Без бруфена и медикамент-алата
Дете је скинуло грозницу као одећу
И убледило сећања на докторку за обоје
Само зато што је домаћин и болничар тата.
Ето како сам постао смирен
Премда да гинем не престајем…

Трансфер

Знаш, никада нисам био добар ђак
Нити неки понос својих родитеља,
Јесте, волели су ме, бар тако неки кажу
Али, више не знам да ли су ме пуштали зверима да бих ојачао
Или да би они сачували своју славу?
Нити да ли ја њих волех заиста
Или се чувах подмукло за неке друге дане?
Ако сам био вољен – заслужујем смрт
Ако сам то заборавио.
Не знам, нити је битно!
Хтео сам да ти кажем да сам некада давно имао дар да волим људе.
Не, не брини, нисам ни сада нешто разочаран
То су глупе приче,
Нити тражим нека цепидлачења,
Само желим да имам и ја понеко сећање.
Знаш, проводим доста времена са младима
Могу да разумем све њихове прелазе
Кризе, проблеме, у свакоме себе видим
Као да је било некада.
Неретко ми се чини да сам себе из њих гледам.
Остало је доста тога да се каже.
И ко зна, можда због тог изгубљеног клинца
Са мојим ликом
Сада застајем да ослушнем сваког.
Знао сам колико је мени то недостајало
А веруј, није било никог,
А ако је и било – погрешне су то биле уши за ослушкивање.
Ови клинци имају довитљивост, технику
Брзоумни су да мапирају билион информација
Али негде даље од тога се не сналазе.
Бољи су од мене, тиме се дичим
Али кастрирани су ментално,
Вапије из њих душа без њих ка мени
А они и њу од себе крију.
Знају за љубав, веру, наду, али само у теорији.
Компресовани су оним знањима које их не занима уопште.
Шта да ти кажем?
Борба за утисак и њима једе вољу
Зато су тако обамрли на свим другим фронтовима.
Маштају о некој сутрашњици где неће бити некога да им каже шта да раде
Али не виде да морају да преузму тог човека из будућности већ данас.
Само им не помињи то данас
Нису још зрели за духовне трансфере.
Они још не знају шта ће све престати за њих да постоји
Колико год се клели у тренутак вечности.
Данас нису код куће, ни у школи.
Закључали су нека друга врата где их нико не би могао наћи.
Затворили су се у своју душу
И муче је кад стигну и мазе је када хоће
Само да би могли чути још нешто ново под сунцем а да није нешто
Што већ знају и што је било…

Форма не заслужује поштовање
Чак ни по службеној дужности
Ако заседања роваре по сплеткама
И неком неплаћеном рачуну другог
Или истраживању колика је надница
Или да ли ће посла за неког бити.
Јер форма не даје човека
Даје само оно што је било тамо где
Није било ничега
Бави се узгредним, сујетним
Рампама уцењујуће љубави
Где свако на својој тезги вага и мери
Колико је праведан у свом непоштењу
И како да још коју годину до пензије
Опстане у својој прљавој работи.
Таква је форма прљав друг
Обавезује али ништа своје даје
Док суштину, ту чашицу праве жестине
Љубоморно прећуткује
Устрашена од здравице
Јер дрхти грозничаво на сваки спомен
Да ње као формалности неће једном бити
Због чега задржава човека
Да се ни по коју цену не запита
Да ли се са сваким њеним дупликатом рутине
Мора држати савеза и приклонити.
Таква је форма олтар –
Сви јој служе вредно а нико не мари за другог…

„Идем кући да славим са женом!“- рекох колеги
„Шта, годишњицу брака?“ – упита ме он.
„Не, него то што само желим после посла да је видим и што ћемо бити заједно.“
Колега ме је само чудно погледао.
Помало је тужно како обезвредимо најмилије не налазећи у њима више ништа што би било величанствено. Ја се чудих колеги са благим осмехом а он се чудио мени са киселом гримасом…

 

 

 

Не постоји идеалан породичан живот. Као ни идеализам у другим сферама које прожимају рецимо живот уметности, религије, политике, итд. Људи су увек били склони претеривањима везујући се искључиво за једну сферу „симпатије“ из које црпе свој идентитет и делују.  Да стварају неке максимализме, планове и програме, калупе, које ни сами не могу да спроведу у животу иако подвојено истрајавају на промоцији такве слике док у себи затичу јаз, јер та слика не одговора објективним околностима у којима се пројављују. То пак не значи да рад на себи треба запоставити. Треба да постоје одређене вредности као пример на који начин се човек може усавршавати. Тако је и у породичном животу где се идила посматра као недостижна привилегија заснована на примитивном многостицању само зато што се превиђа да је домен идиличног заправо домен добровољног и креативног базираног на здравим емоцијама и здравом васпитању.

Помало је трагикомично шта све човек уради од свог живота. После се та комедија одрази трагично и на живот заједнице. Несхватљиво ми је да љубав не заузима прво место. Полазим, дакле, од фамозних породичних вредности. Нити може само један страна да вуче све потезе у рукама. Да се оградим на време, не верујем да може да функционише заједница у којој су поред новопечених родитеља укључени 00-24ч бабе, деде, и остала фамилија. Укључени у смислу заједничког живота. Одмах се ту покаже трење и свако се меша у одговорност оног другог поред себе, па се више не зна ни ко коју улогу треба да има, нити ко због чега страда. Нити баба треба да буде мајка новорођенчету, нити отац треба да бежи од своје позиције као оца склањајући се у страну, нити оба родитеља треба да покушавају да живе живот какав су имали пре него што је свако од њих постао родитељ. Молим лепо, постали сте родитељи, дакле заједно сте одговорни према животу и пажњи детета! Не може и не треба други да буде ваша одговорност! Тако се и лично сазревање, упоредо са сазревањем детета, не спроводи у пракси, него остаје занемарено као и живот детета. Друго је повремена испомоћ ако је нужно, причам за оно што је некоме постао начин постојања.

Према неким форумским полемикама видим да се стварају поделе у старту. Многе мајке се, примера ради,  осећају увређено што нису добиле рецимо неки поклон од мужа након порођаја. Неке мајке ни мање ни више очекују, на пример, ауто. Страшно! Ако мајка и отац не разумеју да су у свој дом добили највећи поклон, а то је дете, не заслужују да се зову ни родитељима. О незрелости приликом ступања у брак да не говорим. Брзо се једна запаљена емоција претвори у узајамну фригидност. Наравно да је велика промена за оба родитеља када дете дође у дом. Нити сада треба да муж запостави жену, нити жена мужа ради детета, нити дете треба да буде запостављено због себичности њихових родитеља. Не може се дете уваљивати некоме да би неко сваки дан излазио у клуб, кафић, висио на интернету, или шта друго. Један брачни пар је тако усмртио своје дете јер су га запоставили због глупе игрице. Другом брачном пару ни велики дом, ни живот у иностранству нису помогли да сачувају породицу јер су обоје волели наркотике. Трећи брачни пар хоће стално да иде на концерте а да им њихови родитељи чувају децу. Четврти брачни пар хоће да спава до подне. Ко ће набројати?! Не може. Није нормално, а ни хумано према детету. Још увек се сећам брачног пара који су навикли дете да до поноћи гледа телевизију. Сутрадан дете нема снаге ни за шта или спава са родитељима до подне. Парк је енигма за ту децу. Хоће да понесу уређаје и напољу. Чак и када се љуљају. А једно дете две године није изашло из стана јер мајку мрзи да га води напоље док отац ради до касно. Београд, време садашње, па ви видите.

Идемо даље. Мени је несхватљиво да неко подиже кредит да би направио себи свадбу. Ако су паре проблем, нека буде скромно. Нека се љути ко хоће од непозваних ако не види ширу слику. Свадба се, на крају крајева, може покрити од дарова самих позваних и опет ће претећи ако већ има пуно званица. Ствара се нека непотребна тензија и код оних који одлажу рађање деце. Класични изговори су да немају довољно пара да одвоје средства да неко има безбрижно детињство. Шупља прича. Деца када се роде гледају у смеру родитеља а не у смеру комфора. Ако се за двоје може одвојити може и за троје. Ако се за пса може одвојити, може и за дете. А нешто не видимо ни да просјаци гладују. Друго је то што родитељи негују комплекс да деци све обезбеде па се после чуде где су погрешили када се дете изнедри у размаженог монструма. Нисам, дакле, заговорник немаштине, али је парадокс да деца која стасавају у скромнијој атмосфери (да не кажем „сиромашној“ јер се ту многи вређају) показују веће сазревање у животу и чак здравствену отпорност на одређене болести. Нити могу рећи да сам био пресрећан што сам растао у најгорим неусловима, али је сигурно да је донело неке предности. Најгора оптужба коју сам чуо у свом животу била је од једног дебелог човека из Патријаршије када је неко тражио помоћ од Цркве је да га назове „трговцем бедом“. После сам чуо да је пре тога дошао у дом тог мученика и још му се сликао са децом не би ли промовисао себе као душебрижника посвећеног олтару. Друга најгора оптужба коју сам чуо у свом животу на рачун једне сиромашне породице, од стране једног назови женског психолога, видевши чемер у каквим условима се деца рађају је: „Због чега сте се уопште котили када немате за основно?“. Сада замислите колики степен безосећајности неко мора у себи да развије да би уопште дошао на идеју да овако нешто каже?

Са друге стране, држава је лицемерна. Кука годинама о порасту морталитета, а видимо да нема места ни у вртићима ни у школама. О чему се онда ради? И ако инсистира на наталитету, онда држава треба да буде ту за своје становнике ако јој је тобоже толико стало да се млади не одливају из њене куће у иностранство. Лепо је то што су државници збринули своју децу, али било би лепо да се понуди још неко решење осим пар крпица и хемије након порођаја. И глупа је та уцењивачка политика да за већи број детета неко добије већу новчану сатисфакцију. Деца се не праве због пара. Али, ако већ државне структуре тобоже показују разумевање младих родитеља, било би добро да осмисле неки социјални програм на дуже стазе. И када би се сваки рачун који плаћамо чувеним ПДВ-0м преточио у концепт опорезивања за незбринуте, брзо би свако критичан имао кров над главом.

Питање је колико су и млади људи зрели. Када заврше своје школовање, брзо се разочарају када виде да се њихова диплома не вреднује. Али, руку на срце, многи имају велике апетите. Јесте да је све скупо, али срамота је да неко не жели да ради за рецимо 200-300 евра. Да му је та цифра испод части. Са нечим се мора почети, можда неће остати све на томе. Зато и они који постану робови у дијаспори ни тамо не остану без разочарења, али гледају да своје безнађе утеше тиме што имају велику плату и што их, авај, неко цени за уложени рад. Наместимо мало боље диоптрију: капитализам никога не цени!!! Само си број у једној статистици који треба да продуктивно и безлично извршава своје задатке. А сваки и најмањи зупчаник се успешно одстрањује другим зупчаником да би ова похлепна машина у систему безвредности функционисала. Тако је и у Србији када радиш код приватника. Дакле, проблем је много дубљи. А неко се за тај капитализам хвата као за последњу сламку помоћу које ће прехранити породицу. А да би то урадио мора да жртвује своју улогу као родитеља једна или чак обе стране због великих апетита: стамбени кредит, кредит за ауто, итд. Зашто мораш да имаш свој стан ако немаш довољно средстава? Изволите под кирију као сви смртници. Зашто мораш да имаш уопште ауто? Изволите у ГСП да се гужвате као сви смртници. Зашто мораш да носиш скупу одећу и да плаћаш пет пића у неком кафеу? Изволите нађите повољнији бутик и платите једно пиће. Мало банализујем, али може бити добра једначина за подучавање скромности. Није ти ништа од тога по вољи? Изволите, кућне варијанте су најповољнија варијанта и критеријум најздравијих окупљања. Не мораш да једеш и пијеш по цени од најмање 100 евра сваке вечери или да улажеш у свој ауто више па после да кукаш да немаш основно за дете и трошкове дома. Продај ауто па ћеш имати и за дете. Дакле, због једног, два а негде и три посла дневно, да би се отплатио кредит, један родитељ увек одсуствује. Ако оба родитеља крену том логиком, на крају увек неко други подиже ту децу осим самих родитеља.

Ту су и приватни вртићи. Према тренутном модусу држава даје испомоћ у рефундацији оним родитељима који су сплетом присиле услед недостатка места морали да упишу децу тамо. Није то проблем. Проблем је да ли је неко питао себе колико је нормално и морално да у време јада и беде ове сиромашне земље, неко у капиталистичком маниру, зарађује преко 10.000 евра месечно када је просечна плата до 200 евра? Није потребно пуно математике да се број примљене деце помножи са месечном ценом вртића. Десет хиљада евра чисто када се ослободе сви трошкови око закупа простора, плаћања струје, комуналија, исплате плата запослених, итд. ??? Па то је ван памети. Неко ће одмах рећи: „Ту проблема нема, сам је стекао!“. Може бити, али како је стекао? Зашто да неко има више земље него други? Зашто богаташи не плаћају порез него селе рачуне на друга острва? Зашто уопште постоје банкарски системи који само задужују човека до ивице самоубиства? Зашто се увек прећутано поштује да неко има више а не смета му што све већи проценат сиромаштва у целом свету? Зар се не види на тај начин да услед губитка равнотеже једна страна испашта? Треба срушити цео систем, а не само систем једне владавине у једној држави.

Целој тој нездравој слици кумују и похлепни родитељи. Никада, авај, немају довољно. Колико сам приметио углавном запомажу они којима прелива. Као да се плаше да ће и то да изгубе, или стварају тако лажну слику о свом статусу да им неко не би нешто тражио на зајам. Не може се имати довољно ако неко купује својој деци патике од 20.000 динара или телефон од 500 евра. Аминује се презаштићеност деце а благосиља се свака лењост. Другачије би било васпитавати адолесценте да сами зарађују за своју одећу и телефон, да се коначно и сами увере у тежину зарађеног динара. Није љубав у томе све пружити деци већ да се оспособе за живот својим сазревањем. Јер, после се таква нездрава формираност рефлектује и на живот породичне заједнице где је свако са собом понео болести из претходне заједнице, па се после тобоже чуде што им ништа није по вољи јер очекују од другог спрам себе да им остварује жеље које су родитељи остваривали док су били њихови пулени. Може се све радити удвоје а да ниједан родитељ не испашта, нити да дете осети по сваку цену проблем. Ако мајка пере и пегла – и отац је дужан тако чинити; ако мајка пресвлачи пелене и храни децу – и отац је дужан тако чинити; ако мајка кува и сређује дом – и отац је тако дужан чинити; ако мајка нушка дете док не заспи (а ту руке и живци некад страдају) – и отац је тако дужан чинити,  итд. Тешко ми је да поверујем да још има мужева који су једном ногом крај гроба који цео дан чекају да им жена, која је једном ногом до пензије, дође са посла да среди стан и спреми вечеру. Чак и међу младим родитељима који имају мало децу, рецимо близанце, тешко је прихватити да када отац дође са посла све га на готово чека и његово је само да оде да спава јер је уморан – као да мајка која је тог дана провела све време са децом није уморна. Још теже ми је да поверујем да и данас има свести међу младима и старима који са разочарењем гледају на то ако си добио женску децу, у смислу да има времена и да ће једном доћи то „велико мушко“. Ужас!

Несхватљиво ми је да се неко кида од зависти као родитељ двоје деце јер не може да иде на неку журку. Он би радије на друго место него да буде са својом децом. Дакле, ту је љубав окрњена у старту. Човек упада у самосажаљење јер му је љубав према себи на првом месту. Он је умом у својим жељама, а половично или у потпуности равнодушан на лица своје деце. А неки од таквих траже после духовну помоћ и савет како да посте, како да иду у Цркву, итд. Шта ће ти пост ако је твоје даривање времена и пажње другоме већ испуњење поста? Плус што не зна какав дар сам тако стиче и какав дар ће можда развити за децу јер улаже своју енергију и знање у дечије неуроне и срце. Тајна родитељства? Добар родитељ врата раја отвара. Не може се волети да трошиш пуно а да због тога породица испашта. Треба се лимитирати ради другог. Зауздати своје прохтеве. Ниси ти на првом месту. Ко је рађао децу нека зна да је тада престао друштвени живот тј. не друштвени живот него хедонизам и саможивост које су оперисане од одговорности према другима. Треба радити са децом. Неће се сама мотивисати или узети оловку или књигу. Мора да се ради са њима. Да се прича пуно са њима. Сваким даном и треном. Годинама.

Још увек се сећам неукусног наслова неког текста од прошле године „Немојте живети за своју децу“. Дигао је велику прашину и нашао велико одобрење код многих. Ужас. Акценат те приче је о томе како су родитељи целог живота живели за децу пожртвовано а када су деца одрасла и напустила дом – муж и жена престали да се воле. Колико неко мора бити глуп да би тако живео? Значи да је велики знак питања колико су уопште све време и љубав према деци имали ако је љубав према другом родитељу била осакаћена. Зато после куљају разводи и неки у томе налазе трагедију. Више њих су се разводили не јер их је нешто објективно угрожавало него јер тамо где су заснивали заједницу нису нашли прототип својих навика које су уживали у својој заједници. Значи да је нешто незрело остало. А деца прва сведоче да су осетила велико олакшање када су се родитељи развели да не би било више непријатних ситуација, док неки прихватају доживотно да живе заједно, у грозомори сваке неодносности, како тобоже деца не би осетила трагедију развода. Чудно је да деца у томе не виде фаталност већ олакшање по себе. Јер су у многочему били сведоци или на силу укључивани у дебате и расправе. Једно дете је тако било позвано да буде судија међу родитељима због чега мама и тата више не воде љубав као пре?! После им се смучило што су их родитељи својатали против другог родитеља а ако не би нашли подршку добијали би етикете да су налик на тог родитеља ког подржавају у случају да су морали да изаберу код кога ће да живе. Али, дубља диоптрија показује да су страсти главни разлог зашто једна заједница није опстала. Враћамо се дакле на добротољубље и селекцију страсти. Не заборавимо опомену на коју је указао и др Владета Јеротић: „Најгоре је кад отац истуче дете, а онда мајка привија дете, мази га, даје чоколаду… то се зове – турски тушеви. То никако није добро.“

Дечији светови нас не уче да будемо поново деца него да откријемо једну нову људскост у себи чије смо невероватне димензије занемарили. Пазимо се да њихове крхкости не уништимо тиме чинећи их одраслима пре времена јер ћемо уништити и њих и нас. Ако се не уздигнемо изнад торнада сумњиве педагогије којом их свакодневно фрустрирамо, никада нећемо открити дар дечије љубави којом можемо достићи висине богова. И баталите мало „онлајн“ саветнике и породичне форуме, не драмите за сваку прехладу, смањите мало завист према лепим идиличним фотографијама других породица – гледајте своју малу заједницу и радујте се. Ваша деца само вас имају. Немојте склањати поглед са њих на другу страну. Не упоређујте се са другима – ту је почетак сваког зла под небом. Може се десити да док испитате шта је за ваше дете најбоље да пропустите вашу улогу као родитеља и што је најважније – да неповратно изгубите најлепше моменте…

 

 

 

 

Шипак

Прича о вери би требала бити као прича о љубави или музици. Да без обзира на разлике сви се добро осећају као што се рецимо један атеист, један агностик или један хришћанин добро осећају на концерту Ник Кејва. Или, као што се све три набројане типологије добро осећају, са правом на свој лични доживљај, у зони читања једне добре књиге или гледања једног доброг филма. Ту видимо како један универзални садржај чини да свако нађе свој одговарајући одјек. Али, шипак, идеолошка матрица, деспотизму и клерикализму, као и другим структурама институционалне моћи то баш пуно не одговара, али чини ми се да много више не одговара верским фанатицима (фамозни псеудоканонски лоби) који немају никаквог додира са јерархијом. Мора да провири нека опасна догма, односно повод да се догма одбрани овим или оним ставом, да се истакну разлике и униште све. Па јесте, „неумесно је“ да се по том мерилу један верник и неверник воле. Или, не дај Боже, допуњују на другим креативним нивоима. Шта ће им то у животу? Мора се свет спасавати тако што ће се уништити различитост другог својим сведочењем…

Јутра су као свечане ноћи
За оног ко је претукао дане
Утискујући у њих највећи смисао,
Ватра је као пријатан саговорник
За оног ко је сложио своју хармонију
Као цепанице за огрев,
Ваздух је добар савезник
За оног ко још није пробудио своје силе
Него је поспан од рутине,
Доручак је као ручак
За оног ко вечере дочекује са најмилијима
Знајући да од бољег има најбоље,
Шетња је као трчање
За оног ко је заволео проток живота
Тако да крв и другом даје,
Погледи су као дубоке мисли
За оног ко не гледа интровертно
Него се прелива као сунце на све око себе,
Човек је само човек
За онога ко не уме да воли
А више од очигледног за оног ко срцем
Увек гледа даље од –
уочене циркулације…

Обличје

Недостају ми деца често
Чак и када сам највише са њима.
Знам да ће једном да одрасту, али
Не знам да ли ће за мене тада бити места у њима,
И да ли ћу се кајати да ли сам био довољно ту за њих или нисам био она света пажња
Којом ме некако уплашено траже
Засецајући своје зенице по мени као обруче –
Те верне ножеве,
И да ли ћу истим погледима њих тражити када моје време прође?
И када пожелим да их помиришем игром
Коју сам некад давао, некад каснио
Чак и када трчало се?
Да ли ће ме примити у срце, тога бојим се.
Пролази обличје овога света!
Немилосрдним маршом!
Јесен једе лишће као кнедле и раскопчава
Најдубље косе жилавим ветровима.
Како је глупо бити сам себи довољан!
Зашто да пуштам да живот без мене иде?
Чему унапред меланхолија?
Сада сам господар свога живота –
Неће то бити касније.
Устајем.
Знам који ће кораци бити унапред осујећени
Али устајем.
Није на човеку да спасава свет
Али не може се ларва бити.
Идем да упознам осмех неког другог
Да знам да сам једном и ја имао постојање.
А деца?
Имаће нека нова искуства
И бар једно сећање, надам се, јер
Не треба ми више осим њиховог знања:
Када су четири срца куцала као једно
Када су четири лица делила један пољубац
Када су осам очију имале један поглед
Када су осам руку живеле један загрљај…

Можда сам коначно почео да старим
а можда сам само докон са одмицањем година,
или само смањих месијанске претензије да мењам свет
па сам за разлику од оних што пред великим очекивањима брзо одустају
почео од најмањег да буде још неком боље пунећи се тиме.
Похвалио сам неке људе у једној фирми – следећи пут ме дочекали као епикопа.
Два месеца је комшији шикљала вода – зачепио сам и тамо где није водопрљавило.
Возачима градских аутобуса омогућио тоалет а путницима чешћи ред вожње.
Пријавио смеће које се не односи данима.
Попричао са једном баком на пијаци јер ми се једном пожалила како млади
немају стрпљења са њом.
Обишао сам неке свештенике као болеснике у постељи тамо где раде,
јер узалудан им је новац када и њима значи да неко нешто лепо каже.
Децу просјака увек пажљиво гледам да не заобиђем
али некада осим уздисања немам чиме да посредујем
тамо где неко проси детињство код панчевачког надвожњака.
Жени сам поправио телефон првом дијагнозом мада јој је требала цела година да ме послуша.
Поновио сам своју децу када то нису очекивала да бих се и ја нахранио њиховим исијавањем.
Припазим успут на стан једне побожне жене јер нема никога на кога би се могла ослонити.
Често ме боли глава али гледам да никога због тога, као и неких старих рана
не узнемиравам беспотребно.
Пре много година сам спасио једно дете да не скочи са терасе.
Рано јутрос спречио сам судар два возила.
Јуче сам поклонио жени јакну коју је баш тог јутра дошла да купи
али сам ја стигао у продавницу 30 секунди пре ње.
Јурим једног бескућника годинама али никако да се са њим нађем
да му дам другу обућу и јакну. Он је луд али је сигурно здравији од мене.
Једна бака увек вредно скупља конзерве из школског смећа
Каже да нема друге него да ради,
Нахранио сам је једном новчаницом
а када је одбила другу постидео сам се
па ми је помогла да се и те друге решим да ми не буде непријатно.
Волим да слушам друге и да се уносим на њихово место.
Волим да сам саслушан када ме нико не прекида.
Углавном сам намагнетисан да ирационалнима будем раме за плакање.
Скоро четири деценије ми је требало да схватим
да моје рођење није ништа спектакуларно,
и да је сасвим довољна мера да се у свакој ситници
попут испомоћи непознатој мајци са дечијим колицима
пронађе своје здравље и понеки одмуцани крајеугаони камен осмеха.
Једино сам некад сетан, да ли сам за овај свет у једном дану учинио довољно или је могло да буде много боље и више…

Second hand shop је огласио своја звона
Првим уранком светих ревнитеља
Који су стајали у колонама чекајући
На први попуст неонске литургије.
Лица испод смежураних капака су сијала
Небеским уралом
Држећи свој ред поносно плавом aurom borealis да ниједан грех не би промакао
Преко реда тамо где дише најсветије место.
Трафике су пуниле прилоге.
Власт је опет потврдила своје постојање.
Она воли свој народ,
Она никада није ту ради себе.
„Контејнери су препуни!“, мисли власт,
„Дакле, има народ шта да једе!!!“
„Додајмо још неку тарифу!“, заповеда великомоћник,
„Срам их било!“, додаје помоћник,
Да се испита свако тело колико метара црева
У њему може да станује
И колико кирије је ту поједено?!
Салама је повољна, паштета на акцији
За салату – ако има, хлеба – увек било.
Рачуни мора да се плаћају!
Првосвештеник грли народ једном руком
Другом придржава нож од државе на њиховим леђима.
Хтео је да одржи проповед али ју је власник
Државе већ прочитао.
На исповести: „Ко се не храни десном руком скромности – нека је одсече!“.
„Све је потаман!“, кажу два властодршца.
Време је за причешће, народ једногласно:
„Гледај, капути су ове недеље на продаји
За само један евро…“